Page 14 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

постају засебан ред — то су већ апотекари. Они имају дужност да изврше
налог лекара, који су у та давна времена још били калуђери. А тек од 1452.
те групе ljуди почињу да се деле на лекаре, хирурге и апотекаре. Апо-
текари на Западу постају сарадници лекара и од њих се захтева да знају
читати њихове рецепте. Разуме се, на латинском.
За време ренесансе па све до XVIII века, захваљујући раду тадашњих

алхемичара који траже камен мудрости, а тако исто захваљујући
проналаску штампе, открићу Америке и путовању великих морепловаца,
број лековитих билака које су донете у Европу и ту се почеле гајити јако је
порастао. Многе бил.ке и растиње за које бисмо данас рекли да су
одвајкада расли код нас донети су с Истока или из других области Земље
(бресква, кукуруз, дуван, опијумски мак итд.). Те билке биле су растурене
по народу, а оне које због хладније климе нису могле успевати и
напредовати гајене су у ботаничким и стакленим баштама. Тиме је свакоме
иоле просвећеном и писменом човеку омо-гућено домаће приручно лечење
— што је и циљ ове књиге — а да не мора тражити по књизи биљке и
подесан начин њихове употребе.
Упоредо с тим, осим ове гдавне намене, књига има и други циљ: да
омогући што јевтиније лечење. Ја сам за то да се сами помогнемо колико
можемо и да искористимо домаће средство за лечење. Зашто да дајемо
милионе за туће хемијске производе кад можемо наћи лека и у домаћим
југословенским биљкама? Одсада, захваљујући овом мом скромном раду
— народ ће моћи да се помогне у невољи биљним лековима што их има
при руци или у апотеци, али набраним у нашој земл>и. Додуше, и досад је
он тако поступао, тј. лечио се домаћим биљем, али је та рад-ња била
неусавршена, незналачка, несигурна. Време је било да му се помогне и да
му се даду стручна упутства и у области ле-чења домаћим лековитим
биљем. Нема спора да ово не може важити^за све болеснике у гра-ду, који
су далеко од наших поља и ливада, те не могу сами на-брати оно биље које
би им могло бити од користи, а не умеју га ни набрати, јер многи од њих не
разликују једну од друге ни врсте жита, а и лакше им је отићи у апотеку и
купити себи колачиће него спремити лек. Неће то важити ни за оне који
имају доста материјалних средстава и неће да узимају јевтине лекове. Исто
тако неће то важити за случајеве кад се хемијски и тзв. синтетски лекови не
могу заменити биљним или кад се лек добија само из прекоморске биљке.
Ту болесници не треба да се варају и да губећи време очекују помоћ од
биљака коју им ове не могу пружити. Искусан лекар знаће које биљке могу
заменити апотекарске лекове, а које не могу. Али у сваком слу-чају мора се
увек имати на уму да је преимућство многих биљних лекова не само над
хемијским лековима него и над састој-цима који су добивени из тих
биљака разном прерадом — као одвојени тадози, кристали, издвојени
прашкови, соли итд. — данас утврћена и призната ствар (Рекли,
Фавришон, Мадер, Пе-ро и др.). Зато се сматра да цела биљка, или цео онај
део који се употребљава, с главним састојком који садржи у себи, има
много боље дејство него само један њен састојак, који је из ње изваћен или
издвојен путем разних лабораторијских хемиј-ских процедура.
Разуме се да и употреба биљног лека није увек проста радња. Многе