Page 3 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem
P. 3

биле,  које  му  је  увек  било  најважнији  и  најприступачнији  лек.  То  се
              најлепше  види  и  из  наших  народних  песама.  Од  свих  лекова  у  њима  се
              најчешће помиње лековито биље. Њему се често придаје чудотворна моћ.
              Биљарице и видарице се нарочч.то поштују. И то биље, и место •где оно
              расте, начин брања, време кад се може и сме брати, и ,све остало што је у
              вези  с  лековитам  биљем  и  лечењем  помоћу  њета  обавијено  је  поетском

              жицом  и  дубоком  тајанственошћу.  Тај  психосугестивни  карактер  многих
              стихова  наших  епских  пе-сама  има  велик  значај  и  често  је  представл.ао
              значајан поихо-тераоијски фактор.


              Зашто, вило, да те бог убије,

              Зашт' устрели побратима мога? (Милоша Обилића)
              Дај ти биље ономе јунаку,
              Јер се нећеш напосити главе
              Ста га вила богом братимити:
              Дај ме пуштај у планину живу, Да наберем по Мирочу биља, Да загасим
              ране на јунаку.

              Пусти вилу у планину живу;
              Биље бере по Мирочу вила, Бил.е бере често се одзива.

              Набра вила по Мирочу биља И загаси ране на јунаку...
              (Краљевић. Марко и вила)

              Значај  лековитог  биља  и  његову  терапијску  вредност,  као  и  његову  у  то
              време  доминантну  употребу  у  нашем  народу,  добро  запажају  и  наши
              народни  просветитељи  из  друге  половине XVIII  века,  па  том  питању,
              природно, посвећују посебну пажњу у сво-јим просветитељским списима и
              делима.

              Тако  и  Захарија  Стефа-новић  Орфелин (1726—1785),  достојан  претеча
              бесмртног  Доситеја  Обрадовића,  наш  најзнаменитији  писац XVIII  века,
              први  от-крива  српском  народу  научне  појмове  о  природи  и  васељени  и
              устаје  против  незнања  и  празноверица  које  су  тада  владале.  Орфелинов
              Велики српски травник има око 500 билака. Неу-морни просветител» свога
              рода  даје  свим  биљкама  поред  латин-оког  и  народно  име,  а  у  одел»ку
              „полза  и  употребленије"  чита-оцу  пружа  драгоцене  податке  из  материје
              медике и терапије онадсо какб се то радило у то време у Европи. Тако, на
              пример,  кад  пише  о  муимули,  Орфелии,  поред  осталог,  даје  и  ово  дра-,
              гоцего упутство: „Зрјеле мушмуле есу изредное љекарство про-тив бистре
              столице, сердобоље, кровопљувања, течења сјемена и мнагога мјесечнога
              женскога;  ради  чега  можно  них  с  медом,  или  са  шећ.ером,  како  крушке
              приправити." И данас се муш-мула — због тога што салржи доста танина и
              друтих полифе-лонских једињења, затим пектина, воћног шећера витамина
              С и каротена — успешно користи за спречавање дијареје и улази у састав
              разних  фармацеутских  дијететских  препарата  који  се  дају  као  изврсна
              средства у борби против досадних и често омр-тонооних пролива, поготово
              деце за време лета.
   1   2   3   4   5   6   7   8