Page 6 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

ботанике, директори хемијских лабораторија, представници синдиката
апотекара и дрогериста, инжењери агрономије, директорн министарстава
(пољопривреде и трговине), биљобери навелико, па чак и политичари и
адвокати — око двеста најистакнутијих струч-њака и делегата из свих
крајева Европе...
За овај конгрес и за Мебународну федерацију за развој лечења
лековитим биљем, као и за њену резолуцију, дознао сам сасвим слу-чајно,
ту скоро, и тек пошто је била готова ова моја књига. Сасвим самостално,
независно од жеља тих организација и скупова, почео сам и радио у духу
наведених идеја, не знајући да исте бриге брину и толики далеки ми луди.
Више од десет година прикуплао сам ма-теријал и носио се мишлу да
напишем једну овакву кн-игу какву сам написао. Побуда за ово било је код
мене доста и оне су биле не само стручне него и опште природе, наиме:
социјално-здравствене економске, националне, научно-педагошке и
народно-просветне. Зато нека ми буде дозволljено да то овде унеколико
изложим и обја-сним. Медицина брзо напредује и број лекова и средстава
помоћу којих људи теже да лече и излече поједине болести расте из дана у
дан...
Лекови које избацује хемијска индустрија, чак и они који су
направлени од живих органа и делова свакодневне хране (опотера-пија и
витамини) продају се као скупи патенти, који, можда, вреде мало, а продају
се за скупе паре — само зато што има да прођу кроз десетину руку. Али
ако, нпр, свежа џигерица, свеже јаје, свеж „бубац" итд. ниоу доступни
свакоме у Паризу или Берлину, Беч; иТд., све је то доступно нама,
Југословенима, и онима у Београду и онима у Пироту. Исто тако, нпр., ако
онај у Хамбургу или у Есену не може да набере себи неко биле на тротоару
или на пристаништу, а поља су му далеко — врло лако може то да учини
оћај у Лазаревцу или онај у Књажевцу. И њему нису потребни скупи
патенти. Стално, из године у годину, траже се нова средства. Лечење се не
наслања више на старе методе и лекове. Они се чак заборављају у корист
нових. Тако се лечење постепено и умногоме одвојило од природних
сирових средстава, нарочито од лековитог биља, те га данас огроман број
лекара (да и не говорим о великоварошкој деци) и не познаје, а камоли да
га стручно препоручују народу, мада га понекад прнмењују у својој пракси
(у орезу, на селу итд.). V виду специјалитета улива се постепено народу
појам да су прави лекови само они које он купи по скупе новце, а да их у
његовој околини нема и не може бити... У пракси често уносимо у рецепте
и оно што се болесиику налази испред носа, уместо да га научимо како да
се користи оним што му је под руком. Многи знамо само за рецепте и
препуштамо да, за новац, болеснику све други спреми, уместо да просто
обја-снимо како треба да се опреми лек од бил>ке, од цвета, корена, коре,
од мешавина, и тако му помогнемо у два правца: да га излечимо и да га то
не стаје скупо. Тиме ипак нећу да кажем да се можемо одрећи свих оних
добрих лекова које су дале хемија и индустрија, као што се не можемо
одрећи свуда и свакад електричне сијалице, али хоћу рећи да је "време да
се мало зауставимо, јер смо се сувише удаљили од при-роде, пренебрегли
смо природне декове и биљке. Време је да се вратимо мадо натраг...
Наш народ особито цени лечење лековитим билем, независно од тога
да ди у званичној медицини влада овај или онај покрет, мо-да. Њему није
потребно доказивати много да у биљкама има .„целог лека", каквог нема у
посебном леку који је из те билljке изваћен у лабораторији. Још ако му