Page 7 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

научна медицина то лрепоручи и да о томе доказа, онда ће он та средства
прихватити радије него она која су му данас скупа или која не може
набавити брзо. У последње вре-ме се чак примећује отпор код болесника и
жела да им се не про-писују лекови — али кад им се пр.епоручи биљни,
домаћи лек, они на то радо пристају... Зато су лекари, а нарочито лекари у
народу, дужни да му обрате већу пажњу на могућност лечења лековитим
биљем. Лако је, врло лако прописати неки готов, патентиран лек и
сматрати да је посао свршен.
Много се више труда, памћења и умног напрезања тражи да се
пропише нашем човеку биљни лек, са свиц упутствима која његова
употреба изискује, него када се пропишу колачићи („та-блете"), чији је
начин узимања већ одреБен или је на упутству. Нај-зад, лекар добро зна и
не сме заборавити ни то да је физиолошки (да (кажем природни) раствор
лека много боли него много пута ку вани и печени фабрикат. Природни
биљни лек делује мекше и неж-није на човечје ткиво, док „пречшцћени"
лек, фабрикат, може и да квари и да пече слузокожу уста, стомака и црева.
Разуме се да ово популарисање лечења лековитим биљем захтева од лекара
и болljе познавање биља. Али је то и захтев нашег времена, нашег доба:
морамо услед разних узрока, националних, економских и државних, да се
враћамо на искоришћавање свих из-вора богатстава и на своја народна
средства лечења и самопомоћи. А како ћемо ако не будемо знали која су та
средства и како се примењују?
жан још у јулу 1931. године у Паризу.
На том конгресу узело је уче-шћа петнаест држава, а у раду и доношењу
резолуција суделовали су не само чувени професори универзитета и фар-
мацеутских факултета већ и други стручњаци: професори медицин-ске
ботанике, директори хемијских лабораторија, представници син-диката
апотекара и дрогериста, инжењери агрономије, директори министарстава
(полопривреде и трговине), биљобери навелико, па чак и политичари и
адвокати — око двеста најистакнутијих струч-њака и делегата из свих
крајева Европе... За овај конгрес и за Мебународну федерацију за развој
дечења лековитим билем, као и за њену резолуцију, дознао сам сасвим слу-
чајно, ту скоро, и тек пошто је била готова ова моја књига. Сасвим
самостално, независно од жела тих организација и скупова, почео сам и
радио у духу наведених идеја, не знајући да исте бриге брину и толики
далеки ми луди. Више од десет година прикупљао сам материјал и носио се
мишљењу да напишем једну овакву књигу какву сам написао. Побуда за
ово било је код мене доста и оне су биле не само стручне него и опште
природе, наиме: социјално-здравствене, економске, националне, научно-
педагошке и народно-просветне. Зато нека ми буде дозвољено да то овде
унеколико изложим и објасниш.
Медицина брзо напредује и број лекова и средстава ломоћу којих људи
теже да лече и излече поједине болести расте из дана У дан...Лекови које
избацује хемијска индустрија, чак и они који су направл.ени од живих
органа и делова свакодневне хране (опотера-пија и витамини) продају се
као скупи патенти, који, можда, вреде мадо, а продају се за скупе паре —
само зато што има да прођу кроз десетину руку. Али ако, нпр., свежа
џигерица, свеже јаје, свеж „бубац" итд. ниоу доступни свакоме у Паризу
или Берлину, Бечу итд., све је то доступно нама, Југословенима, и онима у
Београду и онима у Пироту.
Исто тако, нпр., ако онај у Хамбургу или у Есену не може да набере себи
неко биље на тротоару или на пристаништу, а пдлоа су му далеко — врло