Page 477 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

Али, биљобери су остали упорни у својој борби за право да могу продавати
лековите биљке, с правом да саветују за које су болести добре и у којој количини
(дози) могу бити при-мењене.Њихови противници — апотекари — одсудно су им
то одбијали. Право да продају лековито биље, тврдили су они, није апсолутно, јер
закон каже да нико нема право да крчми лекове „осим њих". Право њихово не
разликује се од права бакала и дрогериста, за које закон каже да не смеју продавати

никакав састав нити мешавину апотекарску, иначе се казне сумом од 500 франака
(што је за предратно доба била велика казна). Значи да биљобери могу трговати на
велико лековитим биљем, али не смеју крчмити на мало и продавати као лек.Ова
два гледишта на ствари и право доводила су по унутрашњости до безбројних
сукоба и парница пред судовима, како вишим тако и нижим, и нигде се није могло
постићи једин-ство, мада је касација (1926. године), да би уклонила тешкоће,
донела одлуку којом се јасно одбија гледиште биљобераТим им се решењем
касније не само забрањивала продаја отровног биља домаћег порекла него им се
забрањивало и да справлају било какву мешавину билака коју би понудили
купцима, јер се та мешавина може сматрати као лек, а то право и монопол,
међутим, имају само фармацеути, тј. да спремају и продају лековите саставе у циљу
лечења.Па ипак, и поред овог категоричног решења нису сви судови приликом
насталих гоњења биљобера стали на страиу касације и признали су биљоберима
право да продају биље у лековите сврхе, и одбили да сматрају мешавину биљака за
апотекарске саставе, како због лакоће у дозирању тако и због њиховог деловања да
ублажују бол; а уз то се не продају на грам него на делове.Правнички, дакле, није
било једноставности у том спору. Касација је решила једно, али отпор који се
изродио после тога изгледа да није завршио ту законску борбу. Она се пренела и у
законодавно тело.Најзад је један од посланика у скупштини, у име Комисије за
хигијену, поднео овакву редакцију новог закона (17): „Свако лице које има
сведочанство биљобера може држати и про-давати све лековите биљке или делове
лековитих биљака, свеже или исушене, помешане или не, изузимајући отровне
билке које су као такве обележене у кодексу" (франц. фармакопеји).Овим
пројектом закона дало се право биљоберима да могу продавати и стране биљке,
неотровне.И ту је ствар опет стала, јер је парламент био ускоро распуштен. Како је
дале поступлено, није ми познато. Али је изван сумње да се и код нас у интересу
народног здравла мора то питање једном решити.

По угледу на Француску, ми бисмо могли основати такоће један „Комитет за
медицинско бил»е" (који је тамо установљен законом од 3. априла 1918, дакле још
за време рата) при јед-ном од министарстава (трговине, народног здравља или
пољо-привреде) и ставити му у задатак да уз помоћ пододбора у главним местима у
унутрашњости „потражи практичан начин и организује, развије и појача неговање
и брање лековитог биља и њихов промет у земљи и у иностранству; да предузме
мере да не буду истребљене и да не ишчезну дивље врсте леко-витог биља; да
школује бераче, да створе заједничке (коопера-•гивне) сушнице за биље, да
аклиматишу туће, да негују наро-чите биљке итд." Тако гласи указ о образовању
тог комитета.