Page 123 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 123
установом која упорно усмерава социјални живот ка остваривању исконског позвања и
преиначује то позвање кроз формалне социјалне смернице (каткад упркос њима). То се
посебно очигледно види у поређењу православно-монархијског модела Руске Империје XIX
века са Совјетском Русијом. Сасвим супротна друштва (сталешко и бескласно), која постоје у
оквиру радикално различитих врста државе, оживљају се заједничким сном – у једном
случају уобличеном у терминима православне есхатологије и словенофилске философије, у
другом – у терминима марксистичке комунистичке утопије. Оба друштва темељно су
различита у бројиоцу и истоветна у имениоцу.
Социогенеза и анализа актуелног руског друштва
Модел социогенезе руског друштва који смо у најопштијим цртама описали има велики
значај за историјску анализу главних силница развоја Русије и руског народа. Он је још
делотворнији за исправан опис и схватање процеса који се одвијају у садашњици.
У овој историјској етапи нама наочиглед одиграва се настанак и укорењивање новог (за
руску историју) типа државе (РФ) – по узору на савремено западно, либерално-демократско –
и покушаји вештачког конструисања, од стране те државе, новог типа друштва – грађанског,
либералног, индивидуалистичког, хедонистичког, себичног и потрошачког, које одговара
западним социјалним мерилима. Држава настоји да народ са његовим етничким
саставницама претвори у буржоаску нацију, то јест у истоврсну масу уједињену
држављанством, системом права и саучествовањем у општем политичкоекономском
процесу.
Такав тип државности и социјалности улази у противречност са константама руске
историје – са народом, његовим руским језгром, са руском цивилизацијом заснованом на
неспојивом, опречном вредносном систему. Такве покушаје наметања народу типа друштва,
потпуно супротног његовој структури, у претходним етапама историје имали смо само у
раздобљима Смутње или “бироновштине”, и завршавали су се било постепеним повратком
константама, било сломом државности и почетком новог циклуса.
Па ипак, очито је немогуће одредити трајање безизгледних експеримената владајућих
државних елита над народом. Доба Смутње потрајало је 15 година (1598–1613),
постпетровска владавина не русификованих Европљана – око 40 година (од Јелисавете до
друге половине владавине Катарине Велике), Фебруарска револуција одржала се свега пола
године. Руска Федерација је превалила десет година.
Противречности између константи и варијабила у данашњој Русији
Неспојивост формално декларисаног курса руске елите на вестернизацију,
либерализацију и модернизацију руског друштва с одабиром константи може се описати
нешто шире. Природно, та противречност тиче се само варијабила (то произилази из саме
одреднице константи и варијабила).
Савремена руска држава и њен Устав строго копирају западне узоре са становишта
установа власти, права, политичког система, економског устројства. Варијабила државе
управља се према матрици другачије цивилизације, не руске нити евроазијске већ напротив,
западне и атлантистичке. Наравно, та копија није потпуна, и кодови руске цивилизације
настављају свој рад. Али при том морамо да сасвим туђи спољни језик политичке
демократије и економског либерализма преиначавамо на уобичајене интуитивне облике. То
се најизразитије види у појави Владимира Путина. По његовим речима, он себе замишља као
“менаџера”, док је са цивилизационог становишта он – “цар” и пуновласни легитимни
властодржац.
Другу варијабилу представљају етничке мањине. Током 90-их година, у време распада
СССР-а и образовања Руске Федерације, били смо сведоци како се читав низ етноса разбежао
на све стране од Русије и похитао да створи сопствене државе. Мањине су покушале да исто