Page 126 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 126

Свакако, политичка власт и држава најчешће су у руској историји схватани као нешто
                                                                                                   42
               сакрално, иако је у разним раздобљима та сакралност имала различиту природу . Стога се
               страх пред влашћу најчешће испољавао у сложеном комплексу страхопоштовања, љубави и
               уважавања.  Само  у  неким  случајевима  –  на  пример  код  старовераца  и  других
               нонконформистичких скупина – структура страха бивала је унеколико другачија, будући да
               су државу после раскола схватали као “власт антихриста”. То је такође сакрализација, али у
               овом случају негативна.
                     Страх  у  вези  сакралног  нећемо  у  овом  тексту  разматрати  и  усредсредићемо  се  на
               простију  појаву –  на страх  као  такав  у  политичком  контексту, о  чему  се  обично говори  у
               западној  политикологији  која  традиционално  оперише  са  десакрализованим  секуларним
               појавама.

                     Хобс и његово чудовиште

                     Један од главних теоретичара савремене државе Томас Хобс изразио је суштину своје
               теорије у метафоричном називу главног философског рада о природи државе – “Левијатан”.
                     Левијатан  је  једно  од  два  чудовишта  (морско,  упоредо  са  копненим  Бехемотом),  о
               којима се говори у Библији у књизи о Јову, и којима Јехова плаши очајног праведног Јова
               како би искушао његову љубав и верност. Функција Левијатана у библијском контексту је
               једнозначна – застрашивање, изазивање суманутог и сасвим безразложног ужаса.
                     Примењујући  метафору  Левијатана  на  савремену  државу,  Хобс  самим  тим  истиче
               његов  главни  задатак  –  изазивање  страха.  Дакле,  управо  страх  лежи  у  самом  основу
               савремене државе као феномена, пошто чини њену средишњу функцију. Држава – то је оно
               што изазива страх. А пошто је она политичка појава, онда је исти такав и страх који изазива у
               поданицима.

                     Обраћање  “Левијатану”  одмах  нас  је  довело  до  суштине  проблема  политичког
               страха.

                     Градећи  своју  теорију  државности,  Хобс  полази  од  својеврсног  схватања  људске
               природе. Са његовог становишта (које у целини дели већина мислилаца либералне школе),
               човек  препуштен  самом  себи  представља  крајње  окрутно,  себично,  похлепно  и  агресивно
               биће,  склоно  да  понижава,  гуши  и  уништава  себи  сличне.  Отуд  Хобсова  максима  “homo
               homini lupus est” – “човек је човеку вук”. Ако се у људима не ограничавају њихова природна
               испољавања, започеће “рат свих против свих”. Да би се то спречило, сматра Хобс, потребна
               је држава-Левијатан која изазива ужас и штити човека од њему сличних – и на крају крајева
               од њега самог.
                     На тај начин схваћена држава лишена је било какве сакралности и заснована на сасвим
               прагматичном и рационалном начелу: како човек не би нашкодио другом човеку и како би
               средио своје понашање,  треба га  престравити. То  и  јесте главна функција  државе    43 . Овде


               неколико посебних поглавља).

               42  Вид.: Дугин А. Г. Эволюция национальной идеи Руси (России) на разных исторических этапах // Дугин А. Г.
               Основы Евразийства. М., 2002. С. 716.

               43  Занимљиво је да су савремени амерички неоконзервативци, поготово Роберт Кејган, непосредни настављачи
               управо  Хобсове  политиколошке  традиције  са  њеним  антрополошким  песимизмом.  Штавише,  по  њиховом
               мишљењу,  америчка  и  европска  култура  разликују  се  по  томе  што  се  САД  заснивају  на  Хобсу  и  његовој
               концепцији Левијатана, док Европа тежи утопијским конструкцијама “грађанског друштва” у духу Канта који је
               полазио од тога да је понашање људи једних према другима у обичном случају рационално и хуманистичко, док
               себичност и агресија представљају одступање од норме.
   121   122   123   124   125   126   127   128   129   130   131