Page 128 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 128

алтернативне, од стране нонконформистичких скупина неистомишљеника.
                     У  таквим  приликама  “руски  Левијатан”  је  дејствовао  оштро  и  често  немилосрдно,
               користећи  репресивна  средства  за  сузбијање  унутрашњег  непријатеља  и  застрашивање
               становништва  које  би  теоретски  могло  осетити  наклоност  према  непријатељу  и  обратити
               пажњу на његову логику.
                     2. Бунт, самовоља, неспремност за потчињавање утврђеном поретку.
                     Та  црта  својствена  је  људској  психологији  и  представља  константу  руске  политичке
               историје.  Појединац  или  нека  скупина  или  категорија  људи,  каткад  читав  етнос,  у  неком
               тренутку постају свесни немогућности даљег постојања у оквиру “Левијатана” и испољавају
               отворену непослушност. Та непослушност може се изражавати у отвореном устанку, у бунту,
               у  отимању  и  пљачкању  имовине  представника  државе  или  повлашћених  слојева,  као  и  у
               бекству из јурисдикције државе у релативно слободне зоне – територије њених крајина.
                     Изразита испољавања такве ситуације, засноване на самовољи и одбацивању врховних
               установа, видимо у историји руских бунтова, у настанку козаштва, у одредима разбојника –
               “разбојних људи”.
                     Бунтовник  се  разликује  од  неистомишљеника  по  томе  што  одбацује  сам  отуђени
               поредак “Левијатана”, сам механизм апстраховане власти, а не само његову идеологију или
               верску платформу. Побуњеник одриче “Левијатану” као механизму “објективних репресија”,
               власти као објективности, право на постојање и неретко предлаже своје облике власти, суда
               и правде, засноване било на консензусу заједнице, било на транспарентној субјективности
               одређене и блиске личности – предводника, харамбаше, вође, поглавара.
                     Репресивни  систем  у  таквом колективу побуњеника  може бити  чак и  строжи,  али се
               само  начело  изазивања  страха  и  логика  репресија  ту  коренито  разликују.  “Левијатан”
               кажњава  у  име  објективне  нужности  која  по  одредници  премашује  ступањ  надлежности
               обичних  грађана.  Он  изазива  страх  ради  апстрактног  поретка,  иступајући  као  механичка
               функција која делује с истрајном кобношћу независно од било каквих чинилаца. “Левијатан”
               полази од норматива апстрактне рационалности, никада се не поклапа са појединачном или
               групном  рационалношћу.  У  томе  он  представља  супротност  вољи,  и  страх  који  изазива
               радикално се разликује од оног који улива сеоски суд, суд козачког круга или чак бандитског
               главешине.
                     Неправичност  репресија  могућа  је  у  најразличитијим  приликама,  али  је  у  име
               “Левијатана”  критеријум  неправде  или  правде  другостепен  –  у  изазивању  страха  важна  је
               сама  способност  застрашивања,  извршавања  казне  као  чињеница.  Бунт  је  усмерен  управо
               против тога, а не против неправедности власти или суровости застрашујућих репресија. Он
               циља у саму стихију “Левијатана” као озакоњеног и рационалног терора, супротстављајући
               му врло често неозакоњен и нерационалан терор. Бунтовник настоји да обрне сразмеру, из
               објекта страха од стране “Левијатана” он постаје субјекат страха, другим речима, онај који
               тај страх изазива.
                     Устаник  против  “Левијатана”,  попут  Персеја  у  борби  са  Медузом  Горгоном,  ставља
               између  себе  и  власти  углачани  штит  којим  одбија  талас  страха  који  потиче  од  државе,  и
               усмерава га на њу саму. Сада већ он, са своје стране – попут предводника разбојника или
               луталица – изазива страх у честитим грађанима.
                     Та  игра  са  силама  страха  понекад  може  да  стекне  политичку  димензију.  Изразити
               пример  такве  дијалектике  видимо  у  недавним  догађајима  у  Чеченији.  Савезни  центар,
               приморавајући  Чечене  да  остану  у  саставу  Русије  и  потчине  се  њеним  законима,  користи
               оруђе  застрашивања.  И  становништво  Чеченије  га  управо  у  том  својству  схвата.  Али
               истовремено Чечени, по праву побуњеника, и сами постају символи који изазивају страх –
               испрва  “мафија”,  “бандити”,  а  потом  “терористи”.  На  сличан  начин  су  честите  грађане
               дореволуционарне Русије застрашивали разбојници, као и козачке јединице.
                     3. Завера, сплетке у циљу свргавања владајућег цара, вође или политичке групације.
                     “Левијатан”  као  целовита  стварност  у  случају  завере  не  страда  нарочито,  пошто  сам
               механизам репресија и структура владавине најчешће опстају  у ранијем виду. Према томе,
   123   124   125   126   127   128   129   130   131   132   133