Page 23 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 23
обраћању расплинутом екстатичном “духу”?!). Само што сада кроз пројекте светског
грађанског друштва не говори дух полиса, племена или народа већ нека друга, “уопштена”,
“општељудска” суштина, коју је хришћанска традиција склона да тумачи као “кнеза овога
света”. А неразговетно мумлање планетарних маса лаћају се да тумаче исти ти колегијуми
жречева који данас наступају под маскама поборника “отвореног друштва” или
“глобализације”. И можемо се досетити коме они у ствари служе.
Поглавље 4. Преобликовања левичарских идеологија у XXI веку
Левичарска философија у кризи
За разлику од владајућих прилика у сфери политичких идеја и пројеката пре сто година,
сада није могуће говорити о постојању некаквог јасно одредљивог простора за левичарски
(социјални, социјалистички или комунистички) пројекат. Ствар је у томе да је крајем ХХ
века дошло до темељне кризе очекивања везаних за левичарски покрет, левичарске идеје,
левичарску философију и левичарску политику. То је пре свега везано за слом СССР-а и
распад социјалистичког табора, као и за опадање утицаја и престижа европског марксизма,
током одређеног времена малтене “резервне идеологије” Западне Европе.
Левичарски пројекат истовремено ни у најбоља времена није био нешто једнообразно и
универзално, већ је судбина остваривања левичарских идеја у конкретној политичкој пракси
разних народа показала да чак са чисто теоретског становишта унутар саме левичарске
политичке философије постоји неколико основних тенденција које треба појединачно
проучавати.
Левичарска политичка философија првобитно је замишљена као темељна уопштавајућа
и систематизована критика либерал-капитализма. Средином ХХ века настала је појава попут
систематске критике левичарског пројекта (како од стране либерала – Хајек, Попер, Арон
итд., тако и од стране неомарксиста и фројдо-марксиста), а философске школе су са самом
левичарском идеологијом учиниле исто оно што је левичарски пројекат учинио са либерал-
капитализмом пре сто – сто педесет година.
Три подврсте левичарске идеологије
Са становишта данашњег историјског искуства могу се издвојити три основна правца у
левичарској политичкој философији, који или настављају у новом кругу некадашње
идеолошке разраде, или преиспитују прошлост, или предлажу нешто радикално ново. То су:
• стара левица (“ветеро-гошисте”: од “ветеро-” (vétérant) – “стари” и “гошиста” – од
франц. “gauche” – “леви”, “gauchiste” – “левичар”);
• леве националисте (“национал-комунисте”, “национал-бољшевици” или “национал-
гошисте”);
• нова левица (“неогошисте”, постмодернисте).
Прве две тенденције постојале су од краја XIX века и током читавог ХХ века, а у
одређеном својству присутне су и у данашњем свету. Трећи правац појавио се 1950–1960-их
година и развио се из критике старе левице, постепено се уобличивши током
постмодернизма који је у великој мери утицао на естетику, стилистику и философију
савременог западног друштва.
Стара левица данас (безизлази ортодоксије, перспективе еволуционе стратегије и
пролиберални ревизионизам)
Стара левица сада се дели на неколико праваца:
• ортодоксне марксисте;
• социјалдемократе;