Page 21 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 21
поступак мора узимати у обзир максимално широки обухват представника друштва. Али
управо то начело чини неодвојиви део древних архаичних друштава, где се индивидуа још
није издвојила у самосталну величину и главни актер историје био је “дух етноса”, најчешће
схватан било као “тотем”, било као “дух”, било као “етничко божанство”. Управо зато да би
тој надиндивидуалној установи било дозвољено непосредно мешање у судбину колектива,
били су уведени демократски поступци. У “већу” је требало пронаћи решење које не би
могао да прихвати ниједан од учесника појединачно. Та одлука очекивана је из
“трансцендентне” установе која се испољавала кроз скуп. Стога су сви скупови отварани
ритуалима током којих су призивани богови и духови. У суштини, управо су они, делујући
кроз људе, и доносили одлуку. У томе и јесте буквални смисао римске изреке “Vox populi –
vox Dei” (“Глас народа је глас Божији”).
Дакле, у основу демократије лежи архаична мистика колективне екстазе, када заједница
“излази” из себе у сусрет колективном духу (“Богу”), који, насупрот томе, “долази” њој.
Демократија заснована на неједнакости, “идиотес”
Демократија нипошто не признаје индивидуалну једнакост. У њој постоји оштра црта
која раздваја оне којима је допуштено да саучествују у “политичкој екстази решавања” и оне
којима није. Стога су за стварне учеснике демократских поступака у свим друштвима
признаване само одређене социјалне скупине. У разним друштвима њихова структура се
разликовала, али начело укључивања једних у демократски процес и искључивања из њега
других представља темељно обележје свих врста демократије.
У ратничким германским племенима “тингу” су имали приступ само слободни ратници
и жречеви. Али будући да су готово сви чланови тих племена (укључујући жречеве) били
ратници, германска војна демократија је вероватно најнепосреднија и најшира. Из ње су били
искључени само робови отети у нападима, жене, деца и, природно, туђинци. У грчким
полисима, где је успостављен демократски модел, на пример у Атини, за саучествовање у
демократији требало је бити “грађанин” полиса, што је претпостављало извођење порекла
свог рода од бајословних почетака полиса (племство), поседовање извесног материјалног
иметка и усклађеност с одређеним моралним ликом. Сиромаси, робови и жене такође су
искључивани из демократских поступака, док су “инородници”, укључујући племиће
дошљаке из других полиса, називани “идиотес” (“искључен”, “неграђанин”). У основу
савременог клиничког термина “идиот” лежи политички појам који означава онога ко је
строго искључен из саучествовања у демократији.
У свим врстама демократије одабир њених пуноправних учесника треба да обезбеди
неометану могућност “духу” (“Богу”, “боговима”) колектива да се умеша у судбину друштва.
Политичка модернизација: од демократије ка тиранији
У историји Запада, а и неких других цивилизација, модернизација политичког система
одвијала се кроз одрицање од демократије, најчешће у корист аристократије и монархије.
Иако се и у том случају светост власти одржала, индивидуално здраворазумско начело
постајало је све видљивије. Политичке одлуке већ су у знатној мери доносили појединци или
појединац и самим тим су стицале све рационалније и чисто људско обележје. Напуштајући
архаичну демократију, цивилизација је избегавала близину богова, свет у коме се људско и
божанско преплићу до немогућности разликовања. Управо зато је Аристотел писао да је
“демократија бременита тиранијом”. Тиранија замењује демократију – као савременија врста
политичког устројства, где се први пут јасно испољава појединац, у нашем случају тиранин.
У том процесу се “божанско” очовечује.
Парадокс Препорода: “напред у давнину”