Page 37 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 37

Либерални  конзервативизам  одликују  следећа  квалитативна  структурна  обележја  –
               сагласност  са  заједничким  трендом  модерне,  али  неслагање  са  њеним  најавангарднијим
               испољавањима  која  се  чине  сувише  опасним  и  сувише  штетним.  На  пример,  енглески
               философ Едмунд Берк испрва је био наклоњен Просветитељству, али му је после Француске
               револуције окренуо леђа и развио либерално-конзервативну теорију са фронталном критиком
               револуције  и  левице.  Отуд  либерално-конзервативни  програм:  одбрана  слободе,  права,
               човекова  независност,  прогрес  и  једнакост,  али  другим  средствима  –  еволуцијом  а  не
               револуцијом. Да се не би, не дај Боже, из неког подрума испустиле оне  успаване енергије
               које су се у јакобинству излиле у терор, потом у антитерор и тако даље.
                     Либерални  конзервативизам,  према  томе,  начелно  не  иступа  против  оних  тенденција
               које чине суштину модерне и чак постмодерне, премда ће либерални конзервативци суочени
               са постмодерном притискати кочницу кудикамо чешће него пре. То јест, овде чак могу да у
               неком  тренутку  викну:  стој!  Видећи  шта  доноси  постмодерна,  загледајући  се  у  Делезов
               ризом, они се очигледно нелагодно осећају. Сем тога, боје се да убрзана демонтажа модерне,
               која се одвија у постмодерни, може ослободити премодерну. А о томе они отворено пишу.
                     На пример, либерал Хабермас     11 , некадашњи левичар, каже да ако “сада не сачувамо
               строги дух Просветитељства, верност идеалима слободног субјекта, моралног ослобођења, не
               задржимо  човечанство  на  том  рубу,  слетећемо  не  просто  у  хаос  него  се  вратити  у  сенку
               традиције, а модерна је заправо представљала смисао борбе са њом”. То јест он се прибојава
               да ће доћи фундаментални конзервативци.

                     Бин Ладен као знак

                     Бин Ладенова појава, независно од тога да ли он стварно постоји или су га измислили у
               Холивуду, има фундаменталан философски значај. То је карикирано уобличена перспектива
               преласка у оквиру постмодерне на премодерну. То је злослутно упозорење како премодерна
               (традиција) као вера у оне вредности које су набацане на гомилу и одвезене на сметлиште
               још на самом почетку модерне, може устати и испливати. Бин Ладенов лик, његови гестови,
               његова појава на нашим екранима и  у модним часописима – то је философски знак. То је
               знак упозорења човечанству од стране либералних конзервативаца.

                     Симулакрум Че Геваре

                     Либерални  конзервативци  по  правилу  не  врше  ону  анализу  саодноса  између
               либерализма и комунизма коју смо ми извршили, те се и даље боје комунизма. Већ је било
               речи  о  томе  да  догађаји  из  1991.  године  –  крај  СССР-а  –  као  ретко  који  имају  колосалан
               философски и историјски значај. Таквих догађаја у историји има само неколико, зато што је
               1991. године либерализам доказао своје искључиво право на ортодоксно наслеђе парадигме
               Новог  доба.  А  испоставило  се  да  све  остале  верзије  –  и  што  је  најважније,  комунизам  –
               представљају одступања на путу модерне, огранке који воде ка другачијем циљу. Комунисте
               су  мислиле  да  иду  путевима  модерне  према  прогресу,  али  се  испоставило  да  су  ишле  ка
               неком  другачијем  циљу,  смештеном  у  другачијем  концептуалном  простору.  Али  неки
               либерали и данас сматрају да су “комунисте само привремено препустиле своје позиције”, и
               могу да се врате.
                     Екстраполирајући  лажне  страхове,  савремени  антикомунизам,  вероватно  у  још  већој
               мери  од  савременог  антифашизма,  проузрокује  химере,  утваре,  симулакруме.  Комунизма
               нема (као што одавно нема ни фашизма) – уместо тога остала је карикирана воштана фигура,
               нешкодљиви Че Гевара који рекламира мобилне телефоне или украшава мајице доконих и
               комотних ситнобуржоаских младића и девојака. У епохи модерне Че Гевара је непријатељ


               11  Хабермас Ю. Модерн незавершенный проект // Вопросы философии. 1992 № 4.
   32   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42