Page 36 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 36

староверски писац тврди да “онај ко ће кафу пити, на њега ће каф лукави напасти, а онај ко
               ће чај пити, од Бога ће се очајити”. Други тврде да се ни у ком случају не сме јести хељдина
                                                         *
               каша, зато што је “грешна”. “Гречневая” , “грешневаја” – значи “грешна”.
                     Кафа  је  била  строго  забрањена.  То  можда  звучи  глупо,  али  за  кога  глупо?  За
               рационалне савремене људе. Заиста, “каф лукави” – то је глупо. Али замислите само, у свету
               фундаменталних конзервативаца  за  појаву  попут  “кафа  лукавог”  сасвим  ће  се  наћи  место.
               Некакав  тамо  староверски  конгрес  може  бити  посвећен  “кафу  лукавом”.  На  њему  ће
               одређивати којој класи злодуха он припада. Јер било је и “сабора о панталонама”. Када је
               скупина  староверске  омладине  негде  у  XVIII  веку  увела  у  моду  ношење  карираних
               панталона,  федосејевци  су  одржали  у  Кимрима  сабор,  понекад  називан  “сабором  о
               панталонама”, где је разматрано треба ли изопштити оне који носе кариране панталоне, зато
               што се тада чинило да хришћанину не пристоји ношење карираних панталона. Део учесника
               сабора сматрао је да их треба изопштити, а други – да не треба. И те расправе у ствари и нису
               толико несувисле. Нама староверци изгледају “заостало”, али они нису толико заостали. Они
               су другачији, делују у оквиру другачије топике. Они одбацују време као прогрес. За њих је
               време – регрес, а људи садашњице – жртве опседнутости ђаволом.
                     Овде можемо навести идеје Клода Леви-Строса       10 . Он доказује да не постоји никаква
               “пралогика” о којој су говорили Леви-Брил и научници-еволуционисти који су проучавали
               “примитивце”, и да су урођеничко друштво или структура индијанских митова подједнако
               сложени по својим рационалним везама, таксономији набрајаних и упоређиваних предмета и
               појава,  подједнако  драматични  као  и  културни  облици познати  савременим  Европљанима.
               Они  су  просто  другачији.  Ту  немамо  посла  са  “предлогосом”  већ  са  другим  логосом,  где
               систем  односа,  танчина,  разликовања,  диверзификација  и  изградње  модела  ради  у  другом
               систему  хипотеза,  али  је  по  својој  сложености  и  главном  параметру  структуре  (отуд  и
               структурализам)  сасвим  упоредив  са  схватањем,  мишљењем  и  социјалним  моделима
               социјализације и адаптације код развијених народа.
                     У  фундаменталном  конзервативизму  одрицање  од  модерне  има  сасвим  рационалан  и
               систематизован облик. Ако заузмемо то становиште, видимо да се све сасвим слаже, све је
               логично, рационално, али је то други логос. То је логос у чијем простору “каф лукави”, сабор
               о панталонама, “Параклитово сагласје” које живи уз луч – све оно што изазива презрив осмех
               савременог човека, не изазива никакав осмех. То је потпуно другачији режим постојања.

                     Конзервативизам статуса кво – либерални конзервативизам

                     Постоји друга врста конзервативизма, коју смо назвали конзервативизмом статуса кво
               или  либералним  конзервативизмом.  Он  је  либералан  зато  што  говори  “да”  оном  главном
               тренду који се спроводи у модерни. Али на свакој етапи тог оствариваног тренда он се труди
               да успори: “дедер то спорије, не мора баш сада, хајде да одложимо”.
                     Либерални  конзервативац  расуђује  отприлике  овако:  добро  је  што  постоји  слободна
               индивидуа,  али  зато  слободна  постиндивидуа  –  то  је  већ  претерано.  Или  питање  “краја
               историје”. Фукујама је у прво време сматрао да је политика нестала и само што није потпуно
               замењена  “глобалним  тржиштем”  у  коме  ће  нестати  нације,  државе,  етноси,  културе  и
               религије. Али је потом одлучио да би требало успорити и постмодерну увести сталоженије,
               без револуција, зато што се у револуцијама може појавити нешто непожељно што може да
               осујети  план  “краја  историје”.  И  тада  је  Фукујама  почео  да  пише  како  је  засад  потребно
               привремено јачати националне државе – то је већ либерални конзервативизам.
                     Либерални конзервативци не воле левицу. Десничаре попут Еволе и Генона такође, али
               њих просто не примећују. Али чим спазе левицу, сместа се укоче вребајући.



               *  Хељдина каша – рус. гречневая каша, изговара се „грешневаја“ (прим. прев.).
               10  Леви-Стросс К. Структурная антропология. – М., 1983.
   31   32   33   34   35   36   37   38   39   40   41