Page 33 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 33
Дакле, долази постмодерна. Шта јој се може супротстављати? И може ли јој се рећи
“не”? То је начелно питање.
Узгред, полазећи од исте либералне тезе о томе да је човек слободан, подразумева се да
је увек способан да каже “не”, да то каже било чему. Управо у томе је садржано опасно
обележје философије слободе, која под окриљем апсолутизовања слободе почиње да одузима
слободу да се каже “не” самој слободи. Западни либерални модел каже: желите да нам се
супротстављате? Молим лепо, имате право, али нећете ваљда машину за прање рубља натраг
да “одмислите”? Машина за прање рубља представља апсолутан аргумент присталица
прогреса, јер сви желе да је имају – и црнци, и Индијанци, и конзервативци, и православци. И
комунисте су такође, по другачијој логици, говориле о нужности и неповратности смене
формација. Говориле су да ће социјализам доћи после капитализма. Социјализам је дошао,
премда код нас капитализма није ни било како ваља, било га је неко време, потаманио је
поприличан број људи и нестао. Иста ствар је и са машином за прање рубља. Ако
размислимо о метафизици машине за прање рубља, колико је скопчана са стварним
вредностима философског система, можемо доћи до закључка како је, све у свему, људски
живот без машине за прање рубља могућ и може бити сасвим срећан.
Међутим, за либерално друштво то је страшна ствар, малтене светогрђе. Све се може
схватити, али живот без машине за прање рубља? То је већ прави ненаучни исказ: немогућ је
живот без машине за прање рубља. Нема га. Живот и јесте машина за прање рубља. У томе се
састоји дејство снаге либералног аргумента, који нам показује своју тоталитарну страну. У
ослобођењу увек постоји елемент некакве принуде – то је парадокс слободе. Макар принуде
да се мисли како је слобода – врховна вредност. Замислите само, један човек каже: “слобода
је врховна вредност”. Други приговара: “ни случајно”. Онда први узвраћа: “Ти си против
слободе? За слободу убијам”.
Либерализам је заснован на идеји да не може имати алтернативу. И у томе има нешто
истине. Ако је логос кренуо путем слободе, ако се социјални логос уплео у пустоловину
свеопштег ослобођења, где се онда десио први подстицај у том правцу? Не треба га тражити
онда када је дошао Декарт, Ниче, или ХХ век, већ негде код пресократоваца. Хајдегер је ту
околност видео у концепцији “физис” и сасвим белодано у Платоновом учењу о идејама. Али
важно је друго – кретање логоса ка слободи нимало није случајно, па ипак му се може рећи
“не”.
Конзервативизам као одбацивање логике историје
Па ипак постоји онтолошка могућност да се каже “не”. И од тога почиње
конзервативизам.
Као прво, шта је конзервативизам? То је “не” изречено унаоколо постојећем. У име
чега? У име нечега што је било пре. У име онога што се заправо и превазилазило током
друштвено-политичке историје. То јест, конзервативизам је заузимање онтолошког,
философског, друштвено-политичког, индивидуалног, моралног, верског, културног, научног
становишта које одбацује онај ток ствари са којим се сада суочавамо, који смо
идентификовали и описали раније.
Попричаћемо сада о конзервативизму и о томе, полазећи од које социјално-философске
топике можемо порицати саму логику историје која доводи до модерне и постмодерне. Ми
узимамо Ново доба са његовим линеарним вектором прогреса и са његовим
постмодернистичким скретањем које нас одвлачи у лавиринте расипања индивидуалне
стварности у ризоматском субјекту или пост-субјекту. Али, ту можемо укључити и ране
стадијуме који су ту тенденцију учинили могућом и водећом. Конзервативизам гради своје
становиште на супротстављању логици одвијања историјског тока. А као аргумент у том
супротстављању служи феноменологија модерне и – у наше време – постмодерне, од чијег
неприхватања конзервативизам полази. Али конзервативизам се као структура не своди на