Page 34 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 34

оспоравање  феномена.  Негативно  оцењена  феноменологија  овде  није  ништа  више  него
               предлог. Конзервативизам гради топику која пориче логику, рад и усмереност историјског
               времена.
                     Конзервативизам може да гради своју опозицију историјском времену на разне начине.
               Он  има  три  фундаменталне  могућности  поступања  са  концептуалним  трендом  –  модерна-
               постмодерна. И од тога почиње систематизација или структуризација конзервативизма. То је
               систематизација  без  давања  предности  било  чему,  зато  што  се  ради  о  научном  а  не
               вредносном суду.

                     Фундаментални конзервативизам: традиционализам

                     Први  прилаз  представља  такозвани  традиционализам.  Конзервативизам  сасвим  може
               бити  традиционализам.  У  појединим  политиколошким  моделима  традиционализам  и
               конзервативизам  се  разликују,  као  на  пример  код  Манхајма.  Али  ипак,  стремљење  да  се
               остави све као што је било у традиционалном друштву, да се сачува то устројство, свакако
               представља конзервативизам.
                     Најлогичнији традиционализам – садржајно, философски, онтолошки и концептуално –
               јесте  онај  који  не  критикује  различите  стране  модерне  и  постмодерне  него  одбацује
               фундаментални  вектор  историјског  развоја  –  то  јест,  у  суштини,  опонира  времену.
               Традиционализм  –  то  је  онај  облик  конзервативизма  који  тврди:  нису  лоши  само  они
               поједини фрагменти који изазивају нашу одбојност – у савременом свету, у садашњици лоше
               је  све.  “Лоша  је  идеја  прогреса,  лоша  је  идеја  техничког  развоја,  лоша  је  Декартова
               философија субјекта и објекта, лоша је њутновска метафора часовничара, лоша је савремена
               позитивна  наука  и  на  њој  изграђено  образовање,  педагогија”.  “Та  епистема  –  расуђује
               конзервативац-традиционалиста даље – ништа не ваља. То је тоталитарна, лажна, негативна
               епистема с којом се треба борити”. И даље, ако наставимо његову мисао: “свиђа ми се само
               оно што је било пре почетка модерне”. Може се ићи још даље, и критиковати оне тенденције
               које  су  у  самом  традиционалном  друштву  омогућиле  појаву  модерне.  Све  до  појаве  идеје
               линеарног времена.
                     Такав  традиционалистички  конзервативизам  сматран  је  непостојећим  после  пада
               монархија,  одвајања  цркве  од  државе,  када  су  сви  друштвено-политички,  културни,
               историјски  народи  преузели  штафету  модерне.  У  Русији  су  га  уништили  ратоборни
               безбожници. С извесне тачке гледишта то је заиста тако. О њему је малтене престало да се
               прича  пошто  је  сматран  потпуно  искорењеним,  социјалних  скупина  које  стоје  на  том
               становишту  готово  да  нема  више,  и  убрзо  је  нестао  чак  и  из  појединих  политиколошких
               реконструкција  (код  Манхајма).  Стога  га  не  видимо,  не  почињемо  од  њега.  А  штета.  Ако
               желимо  да  пропратимо  генеалогију  конзервативизма  и  изградимо  целовиту  топику
               конзервативних  становишта,  морамо  да  првенствено  проучимо  управо  такав  прилаз.  У
               традиционализму имамо пуновредан и најцеловитији комплекс конзервативног односа према
               историји, друштву, свету.
                     У ХХ веку, када за такав конзервативизам, рекло би се, уопште није преостала никаква
               социјална платформа, изненада се појављује читава плејада мислилаца, философа који, мртви
               хладни,  почињу  да  бране  то  традиционалистичко  становиште  –  и  то  с  радикалношћу,
               доследношћу и истрајношћу незамисливим у ХIХ или XVIII веку. То су Рене Генон, Јулиус
               Евола, Титус Буркхарт, Леополд Циглер и сви они које зову “традиционалистима” у  ужем
               смислу речи. Значајно је што у XIX веку, када је још било монархија и цркава, када је Папа
               римски  још  увек  нешто  одлучивао,  није  било  људи  толико  радикалних  погледа.
               Традиционалисти  су  изнели  програм  фундаменталног  конзервативизма  када  су  ствари  са
               Традицијом стајале сасвим лоше. Према томе, фундаментални конзервативизам узмогао је да
               се  уобличи  у  философски,  политички  и  идеолошки  модел  када  је  модерна  већ  готово
               освојила  све  позиције,  а  не  док  је  освајала  и  док  су  се  са  њом  живо  бориле  одређене
               политичке и социјалне снаге.
   29   30   31   32   33   34   35   36   37   38   39