Page 77 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru
P. 77

{to je ikada bio, svaki trenutak njegovog `ivota preno{en je radi ~uvanja na bezbednije mesto. A u ~asu kada
              jedan Dejvid Boumen bude prestao da postoji, drugi }e postati besmrtan.
                     Br`e i br`e ponirao je u zaboravljene godine i u jedan jednostavniji svet. Lica onih koje je nekada voleo i
              za koje je mislio da ih je izgubio u zaboravu blago su mu se osmehivala. Uzvratio im je osmeh sa naklono{}u i bez
              bola.
                     Kona~no, strmoglavo regrediranje po~elo je da se usporava; zdenci se}anja bili su gotovo presahli. Vreme
              je stalo da te~e sve tromije, pribli`uju}i se trenutku zaustavljala - ba{ kao {to i zanjihalo klatno, u ~asu kada stigne
              do granice svog luka, izgleda da se smrzlo za jedan ve~ni tren, pre no {to otpo~ne novi ciklus.
                     Bezvremeni trenutak minu; klatno krenu u suprotnom smeru. U jednoj praznoj prostoriji, lebde}i posred
              plamenova dvostruke zvezde, udaljene dvadeset hiljada svetlosnih godina od Zemlje, beba otvori o~i i zaplaka.

                     46. PREOBRA@AJ
                     A onda utihnu, shvativ{i da vi{e nije sama.
                     Avetinjski, svetlucavi pravougaonik obrazovao se u praznom vazduhu. O~vrsnuo je u kristalnu plo~u,
              izgubio prozra~nost i postao obliven bledom, mle~nom sjajno{}u. Uznemiruju}e, neuhvatljive utvare kretale su se
              njegovom povr{inom i u dubini. Spajale su se u {ipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletena
              paokasta ustrojstva koja po~e{e polako da se vrte u skladu sa pulsiraju}im ritmom koji sada kao da je ispunjavao
              celi svemir.
                     Bio je to prizor koji je mogao privu}i i vezati pa`nju bilo kog deteta - ili ~ovekolikog majmuna. Ali, ba{
              kao i pre tri miliona godina, posredi je bila samo spoljnja manifestacija sila odve} tananih da bi se svesno pojmile.
              Bila je to jednostavno igra~ka za razonodu ~ula, dok se prava obrada odigravala u znatno dubljim nivoima uma.
                     Ovoga puta, obrada je bila brza i pouzdana, budu}i da je nova {ara ve} bila istkana. U eonima proteklim
              od njihovog poslednjeg susreta, naime, tka~ je mnogo nau~io; a i gra|a u kojoj je upra`njavao svoju umetnost
              bila je sada nesravnjivo finije kakvo}e. Ali da li }e mu biti dopu{teno da uzme udela u tka~evoj sve ve}oj tapireriji,
              to je samo budu}nost mogla re}i.
                     O~ima koje su ve} odra`avale inteligenciju ve}u od ljudske beba se zagleda u dubine kristalnog monolita,
              razabrav{i - ali jo{ ne i doku~iv{i - tajne koje su tamo le`ale zapretane. Znala je da se vratila ku}i, da je ovde
              poreklo mnogih rasa osim njene; ali tako|e je znala da tu ne mo`e da ostane. Posle ovog trenutka sledilo je novo
              ro|enje, ~udnije od svih u pro{losti.
                     Taj ~as je sada kucnuo; blistava ustrojstva nisu vi{e predstavljala odjek tajni u srcu kristala. Kada su ona
              zamrla, za{titni zidovi i{~ileli su u nepostojanje odakle su nakratko izronili, a crveno sunce ispunilo je nebo.
                     Metal i plastika zaboravljene svemirske kapsule i ode}a koju je jednom nosilo stvorenje {to se zvalo Dejvid
              Boumen buknu{e u ognju. Poslednje veze sa Zemljom su nestale, razlo`iv{i se na svoje sastavne atome.
                     Ali dete je to jedva primetilo, privikavaju}i se na prijatan sjaj svoje nove sredine. Jo{ mu je, nakratko, bila
              potrebna ta opna materije kao `i`a njegove mo}i. Njegovo neuni{tivo telo predstavljalo je sliku koju mu je um
              imao o samom sebi; jer, uprkos svim mo}ima koje je posedovalo, znalo je da je jo{ beba. To }e i ostati sve dok ne
              bude donelo odluku o novom obli~ju ili ne bude nadraslo neophodnost materije.
                     A onda je do{lo vreme da krene - premda, u izvesnom smislu, nikada ne}e napustiti ovo mesto gde je
              ponovo ro|eno, zato {to }e uvek biti deo entiteta koji je iskoristio ovu dvostruku zvezdu za svoje nedoku~ive
              naume. Pravac, premda ne i priroda njegove sudbine le`ao je jasno pred njim, tako da nije bilo potrebe da se dr`i
              okoli{ne putanje kojom je stigao dovde. Nagonima starim tri miliona godina sada je shavatio da ne postoji samo
              jedan put iza le|a svemira. Drevni mehanizam Zvezdanih dveri valjano mu je poslu`io, ali vi{e mu nije bio
              potreban.
                     Svetlucavo, pravougaono obli~je, koje mu je nekada li~ilo samo na kristalnu plo~u, jo{ je po~ivalo pred
              njim, ravnodu{no kao i ono prema bezopanim plamenovima pakla koji se pru`ao dole. U njemu su le`ale
              zapretane jo{ nedoku~ene tajne prostora i vremena, ali je bar neke od njih ono sada razumevalo i bilo kadro da ih
              kontroli{e. Kako je o~igledan - kako nu`an - bio taj matemati~ki odnos njegovih strana, sled kvadrata 1:4:9! I
              kako je prostodu{no bilo pretpostaviti da se niz okon~ava u toj ta~ki, u samo tri dimenzije!
                     Usredsredilo je um na te geometrijske jednostavnosti i dok su mu se misli poigravale njima, prazan okvir
              ispunio se tamom me|uzvezdane no}i. Sjaj crvenog sunca zgasnu - ili, bolje re~eno, kao da se namah razudio u
              svim pravcima; istog trena, pred njim se pojavilo blistavo vrtlo`je Galaksije.
                     Posredi je mogao biti neki predivan, neverovatno kitnjast model postavljen u blok plastike. Ali bila je to
              stvarnost doku~ena u njenoj ukupnosti ~ulima koja su sada bila tananija do vida. Ukoliko bi to po`elelo, moglo je
              da usredsredi pa`nju na bilo koju od njenih stotinu milijardi zvezda; a bilo je kadro i za znatno vi{e od toga.
   72   73   74   75   76   77   78   79