Page 72 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Sudbina mu nije le`ala ovde - ve} daleko napred, u ogromnom, grimiznom suncu ka kome je svemirska
kapsula sada nesumnjivo padala.

43. PAKAO
Sada je postojalo samo crveno sunce koje je s kraja na kraj ispunjavalo nebo. Nalazilo se toliko blizu da
mu povr{ina vi{e nije izgledala smrznuta u nepomi~nost zbog nedovoljnih razmera. Postojala su sjajna ~vori{ta
koja su se kretala tamo-amo, cikloni gasa koji su se dizali i spu{tali, protuberance koje su lagano kuljale ka nebu.
Lagano? Mora da su {ikljale brzinom od milion milja na sat kad su im se kretnje uop{e mogle uo~iti...
Nije ~ak ni poku{ao da pojmi razmere pakla ka kome je ponirao. Ogromnost Saturna i Jupitera porazila
ga je prilikom proletanja 'Otkri}a' kraj njih u onom Sun~evom sistemu udaljenom sada neznano mnogo gigamilja.
No, sve {to je ovde video bilo je jo{ stotinu puta ve}e; ni{ta mu drugo nije preostalo do da prihvata slike koje su
mu preplavljivale um, uop{te ne poku{avaju}i da ih protuma~i.
Kako se plameno more {irilo pod njim, Boumen je trebalo da iskusi strah - ali, ma koliko neobi~no
izgledalo, ose}ao je jedino blagu zebnju. Nije stvar bila u tome {to su mu ~udesa otupela um; logika mu je
govorila da jama~no stoji pod za{titom neke kontroli{u}e i gotovo svemogu}e inteligencije. Sada se nalazio toliko
blizu crvenog sunca da bi u trenu sagoreo da neki nevidljivi {titnik nije odagnavao njegovo zra~enje. A i tokom
putovanja bio je podvrgavan ubrzanjima pri kojima bi u magnovenju bio zdrobljen - pa ipak, ni{ta nije osetio. Ako
je toliko truda ulo`eno u to da se on sa~uva, onda je jo{ bilo razloga za nadu.
Svemirska kapsula sada se kretala blagim lukom, gotovo uporednim sa povr{inom zvezde, ali i koji se
ipak lagano spu{tao ka njoj. A onda, Boumen prvi put postade svestan zvukova. ^ula se slaba{na, neprekidna
tutunjava, nadja~avana s vremena na vreme pucketavim zvucima sli~nim onima koji nastaju pri cepanju hartije ili
udaljenoj grmljavini. To je mogao jedino da bude najslaba{niji odjek neke nepojmljive kakofonije; atmosfera koja
ga je okru`ivala jama~no je odzvanjala potresima kadrim da svaki materijal razlo`e na atome. No, on je
podjednako valjano bio za{ti}en od te razorne buke kao i od toplote.
Iako su se plamene hrbati visoke hiljadama milja dizale i lagano ru{ile oko njega, on je bio potpuno
bezbedan od sve njihove siline. Energije ove zvezde besnele su mimo njega, kao da su pripadale nekoj drugoj
vaseljeni; kapsula se postojano kretala usred njih, neokrznuta i neoprljena.
Boumenove o~i, ne vi{e beznade`no pometene neobi~no{}u i ogromno{}u prizora, po~e{e da razabiru
pojedinosti koje mora da su postojale i ranije, ali koje sve do sada nije zapazio. Povr{ina ove zvezde nije
predstavljala bezobli~ni haos; i tu je postojao izvestan poredak, kao i u svemu {to je Priroda stvorila.
Najpre je uo~io male kovitlace gasa - verovatno ne ve}e od Azije ili Afrike - koji su tumarali povr{inom
zvezde. Ponekad bi mu se ukazala prilika da baci pogled u neki od njih i tada bi video tamnija, hladnija podru~ja
daleko ispod. Neobi~no, ali izgleda da nije bilo sun~evih pega; mo`da su one predstavljale boljku osobenu za
zvezdu koja je obasjavala Zemlju.
A javljali su se i mestimi~ni oblaci, sli~ni pramenovima dima koji nagove{tavaju nailazak oluje. Mo`da su
uistinu predstavljali dim, zato {to je ovo sunce bilo toliko hladno da je tu mogla postojati prava vatra. Hemijska
jedinjenja mogla su nastati i opstati nekoliko sekundi pre no {to bi ih ponovo razlo`ile na sastavne atome jo{ `e`}e
nuklearne silovitosti {to su ih okru`ivale.
Obzorje je postajalo svetlije, pri ~emu mu se boja menjala od tamnocrvene, preko `ute i plave, do
jarkoljubi~aste. Beli patuljak nailazio je povrh obzorja, vuku}i za sobom svoj plimski talas zvezdane tvari.
Boumen za{titi o~i od nesnosnog sjaja malog sunca i upravi pa`nju na uskome{ani zvezdani predeo koji je
gravitaciono polje vuklo put neba. Jednom je imao prilike da vidi vodeni tornado kako se kre}e povr{inom Kariba;
ovaj plameni stub imao je gotovo isti oblik. Samo su se razmere donekle razlikovale, zato {to je ognjena kula u
osnovi verovatno bila prostranije od cele planete Zemlje.
A onda, neposredno pod sobom, Boumen zapazi ne{to {to je jama~no bilo novo, jer da je bilo tu i ranije,
te{ko da ga je mogao prevideti. Kre}u}i se preko okeana blistavog gasa, nalazile su se milijarde sjajnih kuglica;
odlikovale su se bisernom svetlo{}u koja se poja~avala i slabila u razmacima od nekoliko sekundi. A sve su
putovale u istom pravcu, poput lososa koji se kre}u uzvodno; povremeno bi skretale sa pravolinijske putanje, tako
da su im se staze preplitale, ali one se nikada nisu dodirivale.
Bilo ih je na hiljade i {to ih je Boumen vi{e posmatrao, postajao je sve uvereniji da im je kretanje
svrhovito. Nalazile su se na odve} velikoj udaljenosti da bi mogao da razabere neku pojedinost njihovog
ustrojstva; ve} sama ~injenica da je uop{te uspevao da ih uo~i na ovoj kolosalnoj panorami predstavljala je
jemstvo da u pre~niku imaju mnogo - mo`da na stotine - milja. Ako su tu posredi organizovani entiteti, onda su
uistinu u pitanju levijatani, sazdani po meri sveta koji nastanjuju.