Page 31 - Duško Radović - Poštovana deco

Niko ne voli dugačka imena. Ni da govori ni da piše.
Jednom, na železničkoj stanici, hteli su da ga upoznaju sa
predsednikom opštine iz Grabulje. I dok on izgovori "Savaloralinovački",
predsedniku ode voz.
Zatim se "S" zaposli kao zidar. Tu bar nema mnogo spiskova;
postave se skele i zida kuća. Tu, valjda, ime ne igra nikakvu ulogu.
Da li?
Taj Savaloralinovački radi, recimo, dole a njegovi drugovi gore,
Odjednom, poleti dole cigla, ne mora baš ni da bude mnogo velika.
Vide radnici – pada cigla, trebalo bi vikati, i lako bi se reklo
"Periću","Mitiću", pa i "Vasiljeviću", ali Savaloralinovačkom izreći ime
značilo bi osuditi ga nevinog na smrt.
Viknu oni zato nešto drugo, kraće, izmakne se čovek i poče misliti o
svojoj sudbini.
I tako.
A onaj Francuz nije skočio u Nil jer se krokodil predomislio i
otputovao na drugu stranu.
A Lazarovu su izvadili zub. Pitali ga koji ga boli, a on nije umeo ili

nije smeo da kaže.
Onda mu oni izvade jedan, bilo koji, i prestane ga boleti.

BILJEŠKA O PISCU

DUŠAN RADOVIĆ, uz Čika-Jovu Zmaja najveći srpski dječiji
pisac, roñen je 1922. godine u Nišu. Školovao se u Subotici i Beogradu,
gdje je živio od svojih dječačkih dana do smrti.
Napisao je više knjiga za djecu, meñu kojima su najznačajnije:
Poštovana deco (1954), Tužibaba i devet jednočinki (1955), Smešne reči
(1961), Pričam ti priču (1963) i Razbojnik Kaña i princeza Naña (1967),
te pozorišnu predstavu Na slovo, na slovo, koja je godinama izvoñena s
najvećim uspjehom.
Čuvena je njegova knjiga za odrasle Beograde, dobro jutro, a
predškolski list Poletarac, koji je Dušan Radović ureñivao, nešto je
najbolje što se ikada izdavalo za djecu na prostorima bivše Jugoslavije.
Dušan Radović je za života primio najveće nagrade za doprinos
dječijoj književnosti: Neven, Mlado pokolenje i Zmajeve dečje igre, a za
knjigu Smešne reči počasnu diplomu Hans Kristijan Andersen
Meñunarodne organizacije za dječju književnost.