Page 27 - Duško Radović - Poštovana deco

Samo još desna! Samo još desna da poleti!
Ali je desna nešto oklevala. Stajala je sigurno na klizavom snegu i
ponela Klina nekoliko metara.
Dobro, nekoliko metara... Dobro još i pet metara... Ali onda da
sedne, da padne, da se prevrne u taj lepi beli sneg.
A ta poslušna noga, deco, nije htela da pusti sirotog čoveka da
padne.
Ona je htela da se kliza!
I čestiti obućar nije više koračao, nije sedeo sa prijateljima u snegu,
već je pojurio, klizajući se na jednoj nozi. Pojurio je izmeñu ljudi – kao
sin vetra.
Na svojoj desnoj nozi, koju on već godinama čuva i odeva, a koja
sada nije htela da ga sluša.
A to baš nije obična stvar kad neko tako na jednoj nozi počne da leti
ulicama.
Ljudi su hteli to da gledaju. Izašli su na ulice i otvorili prozore.
Prvo su mislili da će on ipak tu negde da padne, da lupi, da se
razbije. A onda se svima učinilo kao da obućar bira gde će se prevaliti u

sneg.
A kada je siroti čovek iz ulice Ratnih drugova skrenuo prema
pozorištu, svi su lepo videli da on ne misli skoro da pada i da će ga
njegova luda noga ko zna kud odneti.
Već je bilo vrlo mnogo sveta na ulicama i svi su mogli da vide kako
on tužna lica juri na toj nozi i kako, kao za poslednji pozdrav, maše
krajevima svoga kaputa.
Nije mogao da se zaustavi.
Klizao se na jednoj nozi iz ulice u ulicu.
A u glavi mu je bila samo jedna jedina želja: da se spusti, da legne,
da sedne, da se prevrne u taj lepi sneg oko sebe.
Ceo grad je već izašao na ulice i u početku niko nije mislio da taj
čovek treba da sedne i da se odmori, već su se svi plašili da se to brzo ne
svrši. Neka traje što duže, mislili su oni, i tako se ne dešava svakog dana.
Onda je iz opštine došlo nareñenje da se taj čovek zaustavi. Poslati
su vatrogasci i železničari da se uhvate za ruke i zatvore nekoliko ulica.
Morali su malo da čekaju jer je obućareva noga birala najčudnije
ulice i puteve. A onda su ga videli kako juri od gimnazije prema parku.
Sedam najjačih vatrogasaca i sedam najjačih železničara uhvatili su se za
ruke i stali na ulazu u park. A obućar je naleteo na taj lanac i raskinuo ga.
Oborio je sve vatrogasce i skoro sve želežničare i produžio klizanje.
Vatrogasci i železničari su se svañali oko toga ko je kriv, a krajevi
obućarevog kaputa plazili su se iz daleka kao jezici.
Njegova luda i nezahvalna noga nosila ga je ko zna kuda, možda u
propast.