Page 26 - Emir Kusturica - Sto jada

- Ништа више није као што је било, прољећа нема, љето је у октобру ако вако настави,
имаћемо два годишња доба!
- У друштву је исто стање, биће само богати и сиротиња - једва је дочекао отац.
- Е, ти вазда претјерујеш.

- Живи били па видјели!
- Знаш шта?
- Шта?
- Када бих сутра умрла, не бих знала колика ти је плата!
- Смрт ће доћи кад-тад, а висину моје плате нећеш знати никад!
- Е, баш си безобразан!
Гледам кроз кухињски прозор. Облаци су јуришали преко наших глава, а послије је

падала киша. Све је било како је обећао Вуко Зечевић из Хидерометеоролошког завода Босне
и Херцеговине. Вјетар је растјерао облаке и киша је престала. Лишће је шуштало и опадало
дан и ноћ, а сунце се вратило.
Довољан је само један дан јесењег сунца у октобру, па да сви почну хорски да изговарају
како је стигло михољско љето. Један дан и вукојебина одједном личи на приморје.
- Кад би умјесто Требевића и Миљацке било Јадранско море, онда би све ово вриједило -

Азра је по ко зна који пут понављала стару причу.
Иако је вољела сунце и невјероватну али истиниту ствар да и у Сарајеву не пада киша у
Октобру, она је сваке године у исто вријеме дизала кућу и зидове кречила у бијело.
- Највише волим када сви зидови забијеле!
Брацо је мрзио вријеме моловања и није могао да се одрекне поподневног спавања у
кухињи. Као око малог острва, у нереду од размјештених ствари због моловања, с обје стране
кауча на којем је лежао, стајао је развучен најлон. Спремао се за поподневни сан а послије,

наравно, на тарли-тарли!
Није то било први пут да Брацо заспи на финалној утакмици. Тако је и сада тонуо у сан
док су се за Куп маршала Тита у фудбалу борили „Партизан“ и „Хајдук“.
- Није све што је бијелооо и лијепо, Азрааа... изустио је он и заспао.
Азра и Недо су наставили са радом. Дигли су Брацу са каучом и пренијели га у окречени
угао собе. Журили су да заврше посао док глава породице спава. Чак је Азра у паузи

спремила Брацин кофер пошто је одлазио на службено путовање. Учинила је то да он што
брже изађе из куће како би до поноћи завршили моловање.
Када се Брацо пробудио, лакнуло је мени, али и мајци. Она је запалила цигарету,
наслонила се на врата поносно и, као тигрица која послије успјешно изведене тачке у
циркусу очекује аплауз, била је сигурна да ће је муж похвалити! Соба је блистала од бјелине.
Отац је пришао фрижидеру, узео шерпу хладног млијека, попио велики гутљај и рекао:
- Јес’ ово здраво, свака част! - и отишао на пут.

Само што је Брацо Калем стрчао низ стубиште, упалио „фолксваген 1300 с“ и спустио се
низ улицу Авде јабучице, његова жена, Азра Калем, се укочила. Држала је кауч и стајала као
дио слике када се филм заврши и крене одјавна шпица. Сва тежина пала је на Недине руке, а
њено лице преплавила је бол.
- Недо, преузми кауч! - држала се Азра за стомак и сјела на столицу.
- Да зовем Брацу?! - потрчим ка излазним вратима.

- Нека, немој, проћи ће!
Азра је лежала у соби, а Недо и ја смо наизмјенце из ходника вирили у собу. У пола десет