Page 23 - Emir Kusturica - Sto jada

- Немој то да причаш женама, помислиће да си шмокљан!
- Још сам мали, немам ја ништа с њима!
- То је најважније у животу мушкарца.
Док је Азра прала суђе, Брацо је шапутао Неди:

- Превише филозофира за своје године! Нађи му какву дјевојку!
- Је ли, Алекса, јеси л’ ти почео да дркаш?
- Шта! - погледао сам према мајци. Од звецкања есцајга и воде која је цурила из чесме
она није чула о чему ми причамо. - Што ће ми то да ме зову дркаџија!
- Мораш једном почети.
- Још сам мали, не морам!
Одвео ме је на страну и рекао:

- Напуниш каду врућом водом, закључаш врата, легнеш у воду и десанка шакић!
- Ја сам љевак! - био сам бијесан као рис.
- То ти је тако, па ти види!
Црвен у лицу од бијеса, до смрти љут на овог Неду, истрчао сам на зиму. Није ми се
враћало у кућу. Нисам хтио да уђем унутра све док Недо није изашао и одвезао „фап“ ГП
„Враница“ са црвеним таблицама.

Касније, исте ноћи, из мог кревета на ћилиму се видјела сјена врата која се отворише.
Подигао сам очи и угледао контуре мога оца иза чијих леђа је остала сијалична свјетлост
ходника. Он је пришао мом кревету. Погледао је према мајци. Спавала је, а њена глава са
виклерима вирила је испод јоргана.
- Хм... - шапутао ми је он право у ухо. - Она пати од реуме и зато велича живот на мору!
Ми нисмо мачји кашаљ! Југословени! Знаш ли ти колико је наших људи важно у свијету?!
- Знам!

- Да ти набројим?
- Немој сада! Сутра! - сувише се приближио.
Нисам могао да трпим алкохолна испарења. Колико он воли да претјерује кад прича о
нашој историји, ја бих се напио када бих га пустио да их све наброји!

Заспао сам на крају зиме и пробудио се у прољеће.

- Температура је у порасту, а водостај на главним југословенским ријекама је
забрињавајућ... - чуо се почетак извјештаја из Хидрометеоролошког завода. Послије тога је
кренуо детаљан извјештај и бројеви које нисам никада разумио.
Стигло је прољеће упркос Азрином увјерењу да Сарајевом већ влада ледено доба! То се
видјело на крошњама испред наше куће. Оне су стидљиво позелениле, а мене је прошла
жеља да будем шљива, јабука, крушка или барем трешња. Кроз прозор се видјело како су
јабланови мирно дочекали промјену, зелено лишће је попунило издужену крошњу, а вјетар

није био јак па је шум лишћа допирао до мојих ушију као да шушти вода за кафу која кључа
на решоу. Степеницама су пролазиле дјевојке у мини-сукњама, па се и у мени пробудило
прољеће. Разликовале су се не само по краткоћи и боји сукње, него и по кроју, али и по
брзини којом су грабиле узбрдо. Ове што су пружале дужи корак показивале су већи комад
ноге, а када су силазиле низ степенице, нису будиле никаква осјећања. Уопште, кад људи иду
низбрдо, нешто се деси с њиховим тијелима. Постану одбојни. Нацијепао сам дрва у шупи,

вратио се и наложио казан. Кад се ватра разгорјела, одврнуо сам чесму на кади. Напунио сам
каду врућом водом и тако кренуо стопама рођака Недима.