Page 53 - Emir Kusturica - Sto jada

- Па то није истина!
- У томе и јесте ствар - одговорила је тетка. - Је л’ ти се свиђа?
- У ствари, то није могуће!
- Шта није могуће?

- Па то, да сваки дан напредујеш у сваком погледу насмијао сам се поново.
- Онда лијепо поновиш ту реченицу сто пута, па, без обзира на то што мислиш да није
истина, повјерујеш да јесте...
Мајка је тог поподнева позвала оца у Сарајеву и рекла му:
- Овај наш син само понавља како сваки дан у сваком погледу напредује и пиљи у неку
тачку на бијелом папиру, каже, концентрише се!

„Магареће године“ су моја прва књига. У тој књизи се открије да људи имају душу, па ни
мени није било тешко да повјерујем како сам душеван. Главни јунак књиге је дошао са
дједом на станицу, али је без куцања отворио врата моје душе још раније, док сам гледао у
бијелу тачку. Кроз та отворена врата прошао је мали Бранко кад га је дјед водио у конвикт.
Први пут је угледао воз и помислио да је то змај. То је био почетак, али када су кроз та врата
почели да дефилују, као на војној паради за Титов рођендан, сви јунаци Бранка Ћопића, било

ми је јасно да и моја теорија по којој није логично читати љети има смисла.
Немогуће је заборавити ту јесен и радост коју ми је причинио Бранко Ћопић, као што,
хвала Богу, није могуће заборавити ни фотографију на којој стоји мој отац са нашим
великим писцем. Та слика је настала у хотелу „Европа“ гдје су се срели мој отац и Бранко.
Кад је чуо како је његов син прочитао прву књигу, Брацо је у хотел „Европа“ довео
фотографа Микија Ђурашковића. Мајка ме свечано обукла и трамвајем довела до хотела.
Сладолед је био добар. На трећој кугли у главној сали појавили су се отац и Бранко Ћопић.

Није изгледао онако како сам га замишљао. Очекивао сам великог Бају Бајазита, а не оно
мало Биберче. Када је пружио руку, бљесак блица са фото-апарата збунио је и мене и мајку.
- Кажи како се зовеш - рекла ми је Азра, узела моју руку и пружила је према Бранку
Ћопићу.
Стисак његове руке никад нећу заборавити.
- Алекса... Алекса... Калем - промуцао сам.

- Реци чика Бранку какве су „Магареће године“.
- Шта има да му говорим, он то боље зна!
А онда ми је изненада у главу дошла очева прича о туги која обузима човјека испод пупка
и о Русима који због тога за стомак кажу живот. Држећи мајку за руку, ни сам не знајући
зашто, испалио сам:
- Чика Бранко, зашто Руси стомак зову живот?
- Зато што иза пупка лежи душа, а живота нема без душе! Овдје! - показао је на мој пупак

и заголицао ме.
Насмијао сам се, а он ми је шапнуо:
- Треба пазити...
- Знам, да ми се душа не проспе!
- Није! Чувај душу да је неко не поједе!
Куд год кренем у свијет из Сарајева, ваља проћи Београд. То је моја веза са свијетом.

Увијек се ту радо заустављам, преспавам код тетке Ане. У центар града пут води преко
Бранковог моста. Сваки пут, док прелазим тај мост, угледам чика Бранка. И машем му.