Page 50 - Emir Kusturica - Sto jada

- Књиге се читају да би могао да упоредиш своје искуство с другим људима и да би на
крају постао велики!
- А шта ако ја нећу да будем велики?
- Е, па, то не може.

- Зашто да читам, када гледам књигу уживо, лијепо ми реци што?
- Људски мозак мора да се вјежба и то ти је мишић!
- Ако је тако, онда ја имам боље рјешење.
- Да чујем, шта је боље од читања?
- Да тај мишић вјежбам ударањем главе у олук!
- Ти стварно постајеш безобразан!
- Мајко, љето је, јооој, откуд вама, људи, идеја да се чита љети?

- Ја све више вјерујем, мали мој, да ти нас зафркаваш и да потајно читаш!
- Како то?
- Лијепо, ти се изражаваш ко да си прочито најмање три књиге!

На љетовање смо отпутовали са Нормалне станице аутобусом у Макарску. Одмах по
уласку у аутобус, Азра је прво дала мени „нависан“, а онда је и сама прогутала лијек против

повраћања. Али, ја сам већ код Хаџића повратио душу. Код Коњица је то већ била драма.
Шофер није хтио да заустави аутобус.
- Људи, не смијем зауставити возило без велике катастрофе, ја имам итинерер!
- Како те није срамота? Дијете душу повраћа, а ти причаш о итенереру?! Шта му значи тај
итенерер?
- Распоред, женска главо - рекао је неки намћор.
- Како сте недоказиви, ако зауставим, људи, смањиће ми плаћу, оћете ли ви хранити моју

дјецу?
- Ако смјеста не зауставиш, удавићу те! Јебо те итенерер! - појавила се моја мајка иза
леђа брке возача са пешкиром који је изгледао као свилен гајтан којим ће га удавити.
Одмах је паркирао возило крај цесте, а ја сам истрчао. Повраћао сам већ сасвим
исцрпљен. Повијен као јаблан кад дува вјетар, видим како се аутобус нагео од путника који
су гледали како повраћам, а на њега се наслонио велики мјесец, да већи не може бити!

- Сама жуч, моја другарице.
- Да није шта озбиљније? - питала је нека забринута бака.
- Шта ће бити озбиљније, дијете не подноси вожњу - рекла је мајка.
На правцу иза Метковића утонем у сан. Као да прије тога није било повраћања. Сан ме
брзо одморио, али ми је синула идеја да замор може бити користан у борби против читања
књига. Азра је прије поласка паковала ствари и кришом, на дно торбе, положила
илустровану књигу „Дејвид Крокет“. Још у аутобусу превртала је странице и често се враћала

на насловну страну, све то да бих ја видио неког насмијаног плавушана, са шубаром и репом
на њој који му је падао на плећа, као што на омоту „краш“ чоколаде дјевојкама падају
плетенице на груди.
У саму зору аутобус се зауставио у Макарској. Свуда се ширио мирис трулог воћа, пошто
је аутобуска станица била смјештена уз градску пијацу. На тезги са робом из Метковића
сједио је неки човјечуљак и пјевао пјесму:

- Ча је пуста Лондра контра Сплиту граду...
- Какав је био викенд? - питао је пјевач неког човјека који је редао паприке по тезги.