Page 56 - Emir Kusturica - Sto jada

- Је ли, како ти то бленеш?
- Не бленем, баба!
- Немој више да те опомињем, ха!
- Дуг је пут, заболе ме леђа од јахања, па се истежем, окрећем лијево-десно, а вама се

учини!
- Мислиш, боли те гузица?
- Па, и то.
- Има за то лијека, набраћу ти ја боквицу!
- Да ставим на гузицу!
Он се насмијао помисливши да је ова шала знак добре воље.
- Ти знаш ко је Зага Божовић?!

- Не знам.
- Немој да се правиш луд! Ниси чуо за мог сина?
- Причало се о неком Божовићу који ратује за паре у Ираку?
- Тај! Само није више у Ираку, пребацило га у Авганистан!
- Па да, ко није чуо за њега!
- Не звјерај у невјесту и не играј се животом!

- Ма какви, ја то само нако!
Док је натоварао млијеко на магарца, успио је да прошверцује један поглед ка Младој и
да украде њен осмијех. Затим се окренуо и са мањеркама натовареним на магарца, кренуо
долином.

Јахао је на магарцу наопачке, гледао унатраг према селу и мислио на Младу, док се на
хоризонту смркавало. На небу су два сокола изводила своју акробатску тачку. Помислио је да

то чине у љубавном заносу. Уживао је у том призору и одмах зажелио да и он тако слободно
витла небом. Само што је трепнуо оком, на небу је угледао себе како лети као птица. Одмах
је и Млада полетјела. Онда је магарац застао као укопан. Угледао је змију која је
измигољила иза камена. За њом, изашла је из шипражја још већа. Зауставио је магарца и
гледао их без страха, али с поштовањем. Пажљиво је завукао руку у мањерку, захватио
млијека и колико га је стало на длан просуо по прашњавом путу. Гледао је около као

радознали дјечак, па је исто поновио. Просуо је још једну шаку. Змије нису реаговале.
Пажљиво је сишао са магарца, окренуо са њим читав круг и онда наставио пут према
Увијећу. Кад су Коста и магарац одмакли и дошли до стрмине која се спуштала према
Увијећу, змије су и даље стајале непомично.

Скривен иза грма кантариона, Коста је извадио дурбин и тражио змије у даљини. И, гле
чуда! Угледао их је како срчу млијеко с прашњавог пута. То је само појачало његов

простодушни осмијех и одушевљење које је изражавао сваки пут када је имао и најмању
прилику за то.

Када је ушао у село, још под утиском догађаја са змијама, видио је како војска и сељаци
дуж долине подно села из ровова бране своја огњишта од непријатеља. Било их је и свуда по
брдима изнад Увијећа. Коста је вјешто избјегавао метке снајпера на том путу. Толико је

поскакивао, увијао се, сагињао, усправљао, да му се наједанпут учинило да плеше, а како је
навикао на такво кретање, осмијех на лицу само му се појачао и као да је то помагало да