Page 6 - Emir Kusturica - Sto jada

На бетонском зиду изнад каде стајало је укуцано парче дрвета на којем је писало кредом:
Сто јада.
Зекин старији брат, Горан Теофиловић, једва је чекао тренутак кад ће моћи да се куне
оцем мртвим! Због тога што је то био хит у Улици 29. новембра. За то је, наравно, требало да

капетан Славо умре. У разговорима с млађим братом Горан није скривао нетрпељивост
према оцу:
- Једва чекам да стари рикне!
Зеко није пристајао на суровост свога брата:
- Он на све мисли, већ у марту купи рибу која ће му требати у децембру. Каква идеја, ха?!
- Нема ту идеја, добио џаба!
- Како џаба?

- Фино, корумпиро га отац једног војника да му сина пусти кући у Нови Сад на викенд!
Брацика, ти ништа не схваташ?!
- Како не схватам?
- Он би дао гузе само да нешто добије џабалука!
Зеко је пажљиво сишао у подрум. Кад се увјерио да у близини нема живог створа,

позатварао је подрумске прозорчиће, а онда навукао маску за роњење. Прије него што је
заронио у каду, ставио је дисаљку у уста. Прво је потопио главу у воду, а онда и тијело. Само
су му стопала вирила закачена за руб каде када је Милијана Гачић, пионирски првак СР
Босне и Херцеговине у шаху, закорачила у подрум. Навикла је на овај призор. Њене црно-
сиве зјенице на великим беоњачама испод равне црне косе, уредно ошишане по моделу
принц Валијант, гледале су исти призор већ петнаест дана. Једино што није сазнала о чему
то мали човјек и риба причају. Свашта је претпостављала. Како и неће, када на комаду
дрвета пише: Сто јада. Није то била само радозналост паметне дјевојчице. Она је данима

гледала Зеку, била заљубљена, али и опрезна. Често је травничким улицама и сокацима
пратила у стопу Драгана Теофиловића! Као да је била зачарана његовом појавом. Колико је
горила од жеље да га погледа у очи, толико се и плашила првог сусрета. Чак је и смршала од
љубави. За то вријеме, Зеко се по уобичајеној пракси повјеравао великој риби. Само
повремено шаран је отварао уста, тек да му да до знања како му је све јасно. Зеко је вјеровао

оцу Слави који је прочитао у руској књизи „Чевенгур“ да риба не ћути због тога што је глупа.
- Код људи је то друкчије! Посебно су глупе жене које ћуте - говорио је његов отац. -
Риба нема разлога да брбља! Она не проговара јер све зна, а не зато што нема шта да каже и
што је глупа, као што други мисле.
- У мојој породици је тешка ситуација. Брат Горан једва чека да отац умре, а мајка се на
нож посвађала с њим. Рекла му је како чека само да дјеца одрасту па да бјежи од њега
бестрага пошто он мисли једино на своју гузицу. Ја то видим друкчије. Мој отац је добар

човјек. Чудно је то, мој шаране, све напољу изгледа ко бог, а изнутра јадац, као војнички
кревет, све је затегнуто под конац, а унутра душек се распада, мољци и мишеви све изјели.
Тако се и у мојој души све распада, као кад миш уђе у сир!
Милијана се на вријеме повлачила. Обично би на крају разговора шаран изводио скокове
по води, а Зеко је вјеровао да је то од радости што није био сам.
- Март носи шкарт - говорили су старији када би се отапали први сњегови. Без обзира на

то да ли је било тачно да сурови прелаз из зиме у прољеће многи Босанци и Херцеговци нису
преживјели, Зеко није волио март. Схватио је да се на његов рођендан заборавља због
осмомартовског славља, али је за ручком започињао причу која је привидно текла у другом