Page 10 - Emir Kusturica - Sto jada

„Варбург“ је био мали да прими сав материјал који може послужити за градњу
викендице. Сваке друге недјеље у мјесецу, када Славо није дежурао, породица Теофиловић
кретала би на пут у Србију. Већ код Сарајева аутомобил се заустављао, а отац је започињао
скупљање одбаченог грађевинског материјала. Није му било довољно кад би гепек препунио

бетонским блоковима, поломљеном циглом, цементом и цријепом. С тешком муком је
затварао стражњи поклопац на аутомобилу, па је већ на сљедећем заустављању грађевински
материјал трпао Аиди, Горану и Зеки у наручје. Паузу код кафане „Семафор“, на планини
Нишићи, породица Теофиловић није доживљавала као обичан предах. Вођени очевом руком,
Теофиловићи су се осјећали као његова пјешадија, а пут који води према викендици у Доњој
Сабанти доживљавали су као војну операцију. Аида, Горан и Зеко су излазили из „варбурга“,
тетурали, кашљали и једва долазили себи. Пажљиво су одлагали из наручја најразличитије

врсте грађевинског материјала и скривали га иза пољског ве-цеа надајући се да га нико неће
покупити прије него што се они врате.
Аутопут Београд-Ниш задавао је оцу главобољу. Када би угледао занимљиву гомилу
материјала, Славо се плашио кочења и ланчаног судара. Онда је, као да је у питању војна
акција, заустављао аутомобил и са страшћу ратника чинио прекршај. Био је спреман да
погине возећи уназад. То су били тренуци највећег узбуђења у мирнодопским условима за

капетана прве класе. Док се кретао у рикверц, ни сам не знајући зашто, лакше је замишљао
како су грађевински елементи већ узидани у викендицу. Окренут тако, гледао је преко
материјала и лица својих најближих како „варбург“ кривуда и није му било лако да одржи
правац како би стигао до гомиле коју је претходно запикирао. Зеко је с радошћу извиђача
узвикнуо:
- Ено, тата, тамо је усамљена гомила!
Вирећи иза блокова напукле цигле, Аида и Горан згледали су се у чуду:

- Како гомила може бити усамљена?
- Па видиш, ено тамо - показивао је Зеко и у ретровизору хватао очев поглед очекујући да
му намигне и награди га за добро извиђање.
Кад би утоварили „усамљену гомилу“ у аутомобил, „варбург“ се претварао у подморницу
која ће се сваког часа насукати на дну мора, а путници остати без кисеоника. Аида би
спазила да се Зекини и Горанови погледи муте, па би с тешком муком ослободила једну руку

и отворила прозор. У условима напорног путовања унапријед и уназад, породица би потпуно
изгубила идеју о времену. О простору није више могло бити говора. Када би број промјена у
кретању напријед-назад надмашио сва очекивања самог оца, он би примијетио да породица
липсава, па би посегнуо за цитатима. Сјетио се једне филозофске мудрости и рекао:
- Два корака напријед један назад, тако је говорио велики Лењин!
Помисао на Лењинова корачања створила је код мајке и синова исту идеју о простору и о
времену! По њиховој рачуници породица се кретала два корака напријед, два назад. Тачније,

њима је било јасно да ту није било кретања. Јер кад су стигли у Доњу Сабанту, тај рачун је
нарушен само загрљајима са дједом и бабом, Славиним родитељима, и временом за које је
Славо, плашећи се провалника, закачио на зид викендице таблу из Друго г свјетског рата на
којој је писало: „минирано - опасно по живот“.
Капетан прве класе је журио назад у Травник на дежурство. У Зекином сјећању и у
оквиру „варбурговог“ прозора, остајали су тужни погледи бабе и дједа који се крстио док су

његов син, снаха и унуци одлазили. Баба би још успјела само да убаци пршут у „варбурга“, а
вријеме је у Зекиној глави попримало обрисе вртлога.