Page 11 - Emir Kusturica - Sto jada

Као да бјежи из тог вртлога, Зеко је ушао у кухињу скривајући флеку од нафте на рукаву
џемпера. Изгледао је као нападач „Партизана" Вукотић, који је навлачио рукав преко шаке
када одлучи да ријеши утакмицу. Мајка му је саопштила да је отац послао поруку по војнику
куриру:

- Хоће, сине, Славо да се нацртамо у касарни за један сат! Каже да ти је спремио поклон!
- Није могуће?
- Ако не вјерујеш мени, прочитај шта пише!
- Каже Горан да си му синоћ свашта наговорила!
- Нема то везе с тобом, обуци капут.
- Шта нема, да тебе није било, никад се не би сјетио Зекиног рођендана!
- Пусти то, ево пише да ти је спремио нешто незаборавно.

- Ја нешто мислим да ће ми поклонити бицикло? - узбудио се Зеко.
Озареног лица Зеко је први грабио пругом којом је некад Ћиро везивао Сарајево и
Травник. Аида је с муком стизала Горана и била је срећна: коначно ће њен муж урадити
нешто по вољи њиховог сина. Зеко је био узбуђен, мисли су му се замрсиле потпуно. Није
могао да замисли ниједан поклон!
- Ако мисли да се искупи, мора да одријеши кесу - рекао је Горан.

Зеко се сјетио како је мајчин брат показивао слику дјечијег аутомобила.
- А шта ако ми је купио авион који се на федер испали и лети па слети и ништа му не
буде? Или малог вучјака да ми поклони? - надао се Зеко.
Мајка Аида је с тешкоћом стизала дјецу. У њеној утроби кувао је немир због синоћњег
бала гдје је претјерала с пићем и своме мужу сасула све у њушку.
- Мушкарцима треба све сасути у брк! - говорила је она.
Ипак, осмијех јој није силазио с лица.

- Станте, дјецо, испаде ми душа, полако ако за бога знате! - викала је она за синовима.
Као да је јурњава преко прагова без жељезничких шина била игра, мала прослава
Теофиловића, обрт у њиховом животу који отац Славо уводи с новом праксом и
рођенданским поклоном.
- Ако ти не поклони барем једрилицу, дабогда црко!
- Горане, прекини! - викнула је мајка и замахнула ташном да га удари, а он је убрзао ход

и избјегао ударац.
Зеко је помислио како се ово кретање према касарни разликује од њихових путовања у
Доњу Сабанту. Вријеме је протицало у сваком погледу, нису га заустављале очеве и
Лењинове идеје. Вријеме се чуло као вјетар који је шумио преко ушију Драгана
Теофиловића. Његовим тијелом се ширио осјећај слатке стрепње.
Млађи водник прве класе стајао је испред касарне „Петар Мећава“. Кад су се
Теофиловићи зауставили, он се насмијао и помиловао Зеку по коси.

- Добар знак! - помислио је Зеко.
- Како сте, другарице Аида?
- Врло добро, служимо народу! - одговорила је она показујући на своју дјецу.
Попели су се у „кампањолу“ и одвезли се према хангару. Свраке су у великим јатима
надлијетале касарну „Петар Мећава“. Када се „кампањола“ зауставила испред хангара, млађи
водник је помогао слављенику да изађе из возила. Тешка врата хангара отворила су се и

појавио се капетан прве класе, Слава Теофиловић. Он је показао на четири паркирана тенка
Т-84.