Page 92 - Emir Kusturica - Sto jada
P. 92
- Није фер да удараш човјека безвезе!
- Није фер, је ли? - рекао је Црни и ударио шамарчину странцу.
Овај је пао и без јаука кренуо да се придиже, али га је Црни ђоном закуцао за асфалт.
Скочио сам да придигнем странца, ухватио га за руку, али ме је Црни с леђа рокнуо у ребра.
Нисам се надао да ће скочити на мене. Знало се у раји да сам јачи од њега. Можда је
љубоморан због Амре, увијек је говорио да ће оженити црнку са љубичастим очима као Лиз
Тејлор.
- Сам си изабрао батине?! - заврнуо сам рукаве, скинуо сат и предао га Амри.
- Дај, б’ан, станите... - раздвајала нас је Амра.
- Нема стајања - био сам одлучан.
Он је такође скинуо свој сат, златни ланац и наруквицу. Насред магистрале је кренуло
одмјеравање. Ко ће први ударити?
- Немој уопште да сумњаш, јебаћу ти матер - рекао сам Црном.
- Момо Капоре, стара ће те препознати у буреку!
- Нисам ја Момо Капор, знаш ти како се ја зовем!
- У буреку ће те Азра познати, али по очима!
Нижи растом, он је мислио како бацањем у ноге може да ме дигне у зрак. Није му
успјело, а ја сам прво замахнуо лијевом и онда га погодио десном у врат. Јаукнуо је.
- Дражи ти је Холанђанин, је ли?! - чистио је крв са усана Црни.
Погледао ме је и поново јурнуо на мене. Измакао сам се, али је успио да ме закачи
шрафцигером. Крв је процурила из мога рамена, али ме то није уплашило. Шчепао сам га за
врат када је поново насрнуо на мене. Извукао се, окренуо на страну и на кварњака покушао
да ме удари главом. Налетио ми је на лакат и од силине ударца пао. Као на крају сваке
велике битке, настала је свечана тишина.
Стојећи и скраћеног даха, али с рукама у боксерском ставу, гледао сам у Црног. Ћоро је
пришао Црном, придигао његову руку, а када ју је пустио, она је беживотно пала на асфалт!
Он је заурлао од узбуђења. Није био сигуран да ли је жив.
- Хоћеш још, је ли?! - дизао сам песницу изнад његове главе.
- Стани, болан - рекао је Ћоро.
Онда смо сви повјеровали да је мртав.
- Ударио је главом у асфалт - рекао је Комадина, док је Ћоро дрмусао Црног, али му је
млитаво тијело клизнуло из руку.
Ћору би расплакале и много мање ствари:
- Никад више нећу с њим попити кафу у Дому инвалида - рекао је и зајецао.
Како да повјерујем да је мој друг мртав. Мој отац плаче када прича о улози жене у
историји, а ја сада плачем јер сам постао убица. О, Боже! Благо мом оцу! Ако је тачно ово
што Амра прича, његов двоструки живот је његова истина, он је нашао мјеру. А ја? Мој
живот је пропала ствар.
- Немој, Црни, ко Бога те молим!
Гледајући према небу викао сам да ме неко горе, ни сам не знам ко, чује и да не дозволи
да Црни умре! Одједном, болан ударац праћен топлином крви која је шикнула из мог
стомака. Само сам јаукнуо и у трену помислио:
- Црни је обични курјак, користи фору оног вука код Сејдића!
Претварао се да је мртав и када је био сто посто сигуран да ће ударац бити правилно
усмјерен, урадио је шта треба, забио је шрафцигер у моја цријева. Убо ме је још неколико