Page 96 - Emir Kusturica - Sto jada

- Остави жену на миру!
- А ти?!
- Шта ја?
- Плачеш ко пичка за Јованком Орлеанком! Због овога овдје ти плачеш!

- Ја плачем ко пичка?!
- Ти!
- Пази шта говориш!
- Пусти ме!
- Алекса, срам те било!
- Срам тебе било, лажљивче!
- Ја сам твој отац!

- Такав какав си, боље да ниси!
Није било тешко проћи поред њега, са мало снаге он је одгурнут на зид. Ишао сам
испружених руку према његовој љубавници! Није стигао да ме ухвати за руке. Она се сагела,
а отац је поново насрнуо на мене. Снажно одгурнут он је пао, ударио о лавабо, а онда се у
паду ухватио за полицу испод огледала и срушио се на под, праћен ломљавом бањске
реквизите.

- Сада чујем своје кораке - рекао сам и потрчао за Амрином сестром.
На попуцалим бањским плочицама видјело се како сваки мој корак прати нова кап крви.
Рана на стомаку је била наново отворена.
Касније истог дана мој отац и ја лежали смо у кошевској болници. Тамо је све што се
десило претворено у лаж.
Човјек сазријева када пристане на истину по којој лаж може да дјелује љековитије од
истине. Ако то и није довољно да сазрије, сигурно се то не деси ни када купи ципеле с

петом и ужива у властитом кораку!
Ћутао сам док је мој отац, Брацо Калем, лагао и тако сам пристао на лаж, постао његов
саучесник. Јер да је Азра сазнала све од мене и да је чула шта је права истина налагала, наша
породица би се распала, а у том случају, нема сумње, распао бих се и ја.
Азра нас је на своју одговорност преузела из болнице, пошто је била недјеља и нико није
могао да потпише отпусну листу. Још у таксију на путу до куће грдила је Брацу:

- Боже, Брацо, што возиш толико брзо? Фино те замолим да довезеш дијете како бог
заповиједа, а ти?!
- Нисам прешао шездесет, кунем ти се!
- Како ниси! Знаш ли ти колико је несрећа на путу до Јабланице!
- Старе гуме, ево признајем, то је моја једина кривица. Питај Алексу - погледао ме је и
наједном, не знам како, испалио сам:
- Најгора је прва киша! Пијесак и уље од камиона, оклизнеш се у секунди! - док сам

говорио, гледао сам у ретровизору Брацине очи. - Ево, видиш ово?! То је од кочења и
ударања главом напријед-назад, напријед-назад!
Све су то биле модрице од мојих удараца намијењених његовој љубавници. Тренутак
сазријевања.
Да је све ово било прије догађаја на макарској магистрали, ја бих правдољубиво
испричао шта се стварно десило. Сада је постало јасно да је од двије лажи настала истина о

мом сазријевању. Очеве сузе су пратиле историјске подвиге жена. Тада је лагао горе него
сада. Истина увијек стиже у пратњи лажи. Да ме Азра није гледала, ја бих се смијао. Док је