Page 319 - Ilijada
P. 319

Homer: Ilijada



                              Nestor i Idomenej i konjanik Feniks starina,
                              Tješahu žalosnog vrlo Ahileja, al' on se nije
                              Tješio, krvavu ratu dok u žvalo skočio nije.
                              Sjetiv se druga i tužno uzdahnuvši prozbori ovo:
         315                  "Ti si mi nekad, o druže prenesretni, miliji od svih,
                              Brzo i okretno sam u čadoru davao ručak
                              Slatki, kada bi sinci navaliti ahejski znali,
                              Plačni da donose rat konjokrotama Trojancem;
                              Sada mi ležiš mrtav proboden, a srce moje,
         320                  Ako i ima jela i pića, gladno je žaleć
                              Za tobom. Ništa mi ne bi već gore se moglo dogodit.
                              Pa da i za svog čujem za oca da mi je mrtav,
                              Koji u Ftiji suze od obraza lijući grozne
                              Željkuje sina ovakva, a s Trojcima u tuđoj zemlji
         325                  Vojujem ovdje ja zbog strahovite Helene one, -
                              Ili za milog sina da čujem, što raste na Skiru
                              (Ako je jošte živ bogoliki moj Neoptolem).
                              Prije se meni srce u grudima nađalo mojim,
                              Da ću od Argosa sam konjogojnoga daleko
         330                  Poginut ovdje pod Trojom, a u Ftiju ti se povratit,
                              Da mi u crnoj lađi brzoplovci miloga sina
                              Ti povedeš sa Skira, da pokažeš sve, što je ondje:
                              Sluge i moj imutak i visoke velike dvore.
                              Ja za Peleja mislim, il' svakojako je mrtav,
         335                  Ili još pomalo živi, al' živi sav u žalosti,
                              Starost muči ga mrska, o meni jednako čeka
                              Glasove tužne, za smrt za moju kad li će čuti."
                                 Tako plačući reče, starješine jecahu za njim
                              Svaki se sjetivši onog, što u kući ostavi svojoj.



                                        4. Ahilej se oruža za boj. 340-424.


         340                     A njih kad spazi Kronion gdje plaču, bude mu žao.
                              I on Ateni ove progovori krilate r'ječi:
                              "Kćerko, ta ti si sasvim odstupila od svog junaka!
                              Nije l' ti u srcu divni Ahilej nimalo više?
                              Ondje ti sjedi sad ispred visokokljunih lađa
         345                  I druga miloga svog oplakuje, a drugi ručat
                              Odoše veće, a samo Ahilej je natašte gladan.
                              Nego nektara daj i ambrosije milene njemu
                              U grudi, kćerko, uspi, da ne bi ogladnio junak."
                              Reče te potakne tim i onako željnu Atenu.
         350                  Ona slična sokolu dugokrilu glasita grla
                              S neba kroz eter mune, a ahejski baš su se sini
                              Brzo oružati stali po okolu; nektara ona
                              I ambrosije mile Ahileju u prsi uspe,


                                                                                                       319
   314   315   316   317   318   319   320   321   322   323   324