Page 125 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

njega uvek umanjivati ih, sasušiti, izgubiti njihovu suštinu zauvek. To mu je uvek ličilo na
pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava, koja je neophodna
za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i
nestanak, i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka.
Memaori su još gori.

*

U nama se stalno smenjuju i uporedo dejstvuju dva elementa. Jedan bismo mogli nazvati
element svesnog, a drugi, elemenat nesvesnog. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati
ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih
dejstvujemo mi dok god živimo. Ovoliko ipak znamo: samo „nesvesno“ stvara i razara,
dok „svesno“ samo pomaže, vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti,
upućuje ih u određenom pravcu, daje im oblik koji ih čini vidljivim, pristupačnim i
razumljivim svetu u kome živimo.

*

Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Šta je sve to prema
onom što misle, i što rade, i što su sposobni da urade? Malenkost. Šala!

*

U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje
vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da
će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga
vremena i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna
raspoloženja.

*

U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome
što ćemo, možda, biti prema njemu surevnjivi, isključivi i nepravedni, nego još više što
postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malodušni i plašljivi, i
da stanemo da laskamo mladosti, da je hvalimo i kad to ne zaslužuje, da uobrazimo da su
njihove ideje i naše ideje i, što je najgore, da i sami stanemo da se ponašamo kao oni i da
tako postanemo neiskreni i smešni.

Problem je, dakle, u tome: kako da, ostajući ono što smo, budemo prema mladima, koji
dorastu pored nas, široki, srdačni i - pravedni.

*

Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video, ja
uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu
preneti dalje, do drugih ljudi i novih naraštaja. To saznanje stalno me prati. I što god čitam
ili slušam, ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od
istinske istine do ovog što mi se kazuje. Nekad je ta razlika vrlo mala, često je poveća, a
ponekad je ogromna.