Page 128 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu
- atleti.

*

Postoji u meni jedna davnašnja, verovatno nasleđena misao da u svakoj igri, kao i u
svakoj umetnosti, čovek gubi sebe. Ma koji oblik da uzme ta misao, hrišćanski (tako se
prvo javila kod mene, još u detinjstvu), islamski ili fizofski, izvan svih konfesija i verovanja
- ja osećam da ona postoji i da uvek ima svoju ne mnogo jasnu i vrlo relativnu, ali
nesumnjivu tačnost.

*

Dešava se da pisac, nemajući osećanja za stvarnost oko sebe, pribegava čudnom i
bezizglednom poslu da izmišlja i ljude i događaje, kao što se dešava i to da pisac zapazi
pojave oko sebe, ali nema snage da ih izdigne do visine umetničkog opisa i da ih učini
tako ubedljivim da ih čitalac bez otpora i kolebanja prima kao stvarnost. U takvim
slučajevima mi odbacujemo njegovo delo, delimično ili u celosti, i potpuno smo u pravu.
Ali biva ponekad pa nam izgleda da se ličnosti u romanu ili pripoveci ponašaju neprirodno,
da se služe neobičnim izrazima, i to nas nagna da posumnjamo u verodostojnost dela i
umetničku iskrenost pisca. Da li je uvek taj razlog dovoljan i takva sumnja opravdana? Da
li su krug naših iskustava i snaga naše pronicljivosti toliki i takvi da možemo biti sigurni da
znamo sve pogodbe pod kojima ljudi žive, sve mnogostruke mogućnosti njihovih odnosa,
svu dubinu i širinu onoga što su sposobni da urade i da kažu u granicama tih odnosa? I
da li bez kolebanja možemo povodom jedne knjige da kažemo: ovo može biti, a ovo ne
može, ovo je istinito i stvarno, a ovo neprirodno i izmišljeno?

Zar se nije i vama desilo da slučajno ulovite na telefonskoj liniji odlomak razgovora nekih
nevidljivih ljudi? Ili da u hotelskoj sobi, u noći, morate da slušate svađu nepoznatih
supružnika u susednoj sobi? Kako vam sve izgleda novo i neobično u izmeni misli između
dvoje ljudi na telefonu i kako vam se nelogičnim i neprirodnim čini ponašanje bračnih
drugova koji se zaboravljaju u prepirci! Koliko čudnih izraza i smešnih reči koje su nastale
između to dvoje ljudi i koje u tom obliku samo tu postoje, ali se već sutra mogu javiti u
sličnoj prilici, sa istim značenjem, na drugom mestu!

Takvi kratki pogledi, bačeni slučajno u ljudske odnose, treba da nas pouče da ne
otklanjamo olako kao neistinito i izmišljeno ono što nam u prvi mah izgleda nemoguće i
neprihvatljivo. Mogući su među ljudima odnosi i prizori kakve mi ni zamisliti ne možemo i
padaju među njima reči koje nikad nismo čuli i, možda, nikad nećemo imati prilike da
čujemo. Stoga ne treba biti brz u suđenju i odbacivanju književnih tekstova koji nam
izgledaju „neprirodni“ i „preterani“ ili „neshvatljivi"

Naravno da zavisi od piščevog ukusa i srećnog izbora koji će prizor od hiljadu „mogućih“ i
„nemogućih“ prizora izneti pred nas, kao što od njegove stvaralačke snage zavisi
ubedljivost i „prirodnost“ takvog prizora.

*

Biti plodan i poznat pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane
47
hartije i čitavu planinu netačnosti i nesporazuma.