Page 124 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 124

Posle naše smrti možete ispitivati i što smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo
       drugo.


                                                            *


       On je imao osobine jednog umetnika. Upravo, bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti
       koje obično prate umetničke prirode, kao senka svetlost, ali nije imao ni duha ni
       stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. Tako je nastao čudan
       paradoks. On je bio u isto vreme i blizak umetnosti i bez ikakve veze sa njom.


                                                            *


       Mislio sam živo i mnogo o svetu, o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju, ali sam
       se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reči i bacam na hartiju. Možda se samo nisam
       u dovoljnoj meri čuvao.


       Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći, a još manje da
       udari o nju. Pa ipak, svi grešimo u tome.


                                                            *


       Čitajući jedan od velikih, klasičnih romana evropskih.

       Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinjem
       da osećam zamor, i sve veću strminu brega. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom.


       Pre vrhunca, negde oko polovine knjige, sve snage počinju da me izdaju. Zastajem i
       oklevam. Javlja se pomisao da napustim dalji put i da odustanem od uspona. Ali posle
       kraćih zastajkivanja i prekida, dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle
       se otvara širok i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Dalje čitanje ide lako
       i prijatno, kao put nizbrdo, stalno sa vidikom pred sobom.


                                                            *

       Ne znam je li ovo što ja radim, i kako radim, realizam, ali verujem da je - realnost. Otkako
       radim ovaj posao, ja se držim stvarnosti i, držeći se nje, nastojim da sebi i drugima
       objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti, sa svim pojavama od kamena i biljke do
       čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu, od nebeskih svetlila, koja nas, dok ih
       gledamo, bacaju u bezizlazne zanose, od sna i mašte - do hleba koji jedemo i zakona po
       kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni.


                                                            *

       Brams - koncer za violinu i orkestar, u D-duru. Pretposlednji stav svršava skladno, ali
       onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo.


       Tako bi trebalo da svršava svako, i najmanje, moje delo. Tako i moj život sam.


                                                            *

       Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. Još od najranijih godina to mu je uvek
       izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji, značilo je za
   119   120   121   122   123   124   125   126   127   128   129