Page 127 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 127
*
Ima ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod svojih misli i tok svojih osećanja da niko ne
može pogoditi njihovu pravu prirodu. Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i
neprimetno, godinama, modeliraju naše lice, kao tiha, uporna voda površinu zemlje, i kad
stane da se primiče starost, odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. I
46
svak može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno.
*
Slabost i unutarnja nesigurnost starih ljudi odaju se lako i pokazuju na svakom koraku.
Tako, na primer, staračka netrpeljivost prema novim rečima, koje je prosto detinjasta. Kao
da u njihovoj mladosti nije bilo novih reči i kovanica, i kao da ih nisu i oni izgovarali sa
oduševljenjem, sa osećanjem da kazuju nešto novo i lepo, i bogato smislom i zvukom. I
čemu ta netrpeljivost i to ogorčeno odbijanje novih izraza? Ako su dobri, oni će ostati, ako
nisu, nestaće brzo na rešetu sluha i vremena, i iščeznuće bez traga kao što su iščezle
tolike reči koje smo mi u mladosti gordo izgovarali i pisali i tamo gde im je mesto i tamo
gde nije.
A oni beže od novih reči kao od promaje i susreću ih sa negodovanjem u kome ima više
staračke nemoći i straha od novine nego brige za jezik i njegovu čistotu.
*
To što kod pisaca nazivamo „razmišljanja o smrti“, to je ponajčešće jako daleko od
razmišljanja i još dalje od smrti. To su samo rečima izražena naša osećanja nelagodnosti i
straha pri pomisli na smrt. Istinska misao o smrti ne nalazi reči.
*
I danas, kao toliko puta, gledajući sliku jednog modernog, i ne suviše modernog slikara -
mislim o jednoj stalnoj osobi tih slika. Mrtva priroda. Ali - to je ono što već godinama
zapažam - ti narevi nisu ni sa čim vezani; ni sa rukama koje su ih sadile, ni sa zemljom iz
koje su rasli, ni sa onima koji su ih branili; ni sa prirodom ni sa kućom kojoj pripadaju. Kad
bi ta slika nekim slučajem preživela neku opštu kataklizmu, po njoj se ne bi moglo ništa
zaključiti o zemlji iz koje su, ni o ljudima i društvu koje ih je sadilo kome su imali da
posluže. Narevi, ali izdvojeni i sami do te mere da već prestaju da budu to što su. Nešto
kao san o narevima.
*
Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom „daru“ i pozivu, o svom ličnom
razvitku i o ciljevima i radovima svog života, ja govorim kao slepac o bojama i oblicima.
*
Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz
raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni
je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj
podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage
koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine
