Page 19 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 19

Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv
       Nemaca, pomislio sam ovo: Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u
       vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo, maleno je i slabo da zatrpa ili
       premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života.


       Mislim o tome kako su svi oni koji su poginuli mladi, nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih
       smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kome po nuždi živimo.

                                                            *


       Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.


                                                            *


       U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali
       onaj ko je opterećen osetljivom savešću, gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa
       ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da piše, ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi
       i rđavo o drugima, ko nije brz na poricanju ni vešt i drzak u tvrđenju, koga mašta vodi i
       zavodi na dokone puteve, ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima - taj je osuđen
       unapred i izgubljen sigurno.


                                                            *


       Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje, pa
       ogorčenje, pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. To osećanje je dobro i korisno
       dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka, ali onog dana kad u toj borbi
       pobedimo, ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.


                                                            *


       Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) gubav čovek je bivao
       isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika; posuo
       bi mu čelo zemljom i rekao: „Prijatelju, to ti je znak da si umro za svet, ali si se rodio u
       Gospodu; zato budi strpljiv. Ti sada patiš“, govorio mu je dalje sveštenik, „ali ćeš doći u
       raj, gde nema bolesti, gde su svi čisti i beli, bez smrada i ljage, sjajniji od sunca; a u raj
       ćeš stići ako budeš Bogu po volji. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. Ti se od svojih rastaješ
       samo telom, a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svim njenim molitvama,
       kao da si sa njima. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi.“

                                                            *


       Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može
       da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo, ili bar važnosti koju joj dajemo
       u našem životu i našim interesima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma
       iz kojih obzira stalo, mi smo obično tačni. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su po prirodi
       svojoj netačni, tj. koji boluju od hroničnog neosećanja vremena. Kod njih sve dobre
       namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na
       svoju štetu.


                                                            *
   14   15   16   17   18   19   20   21   22   23   24