Page 19 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv
Nemaca, pomislio sam ovo: Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u
vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo, maleno je i slabo da zatrpa ili
premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života.

Mislim o tome kako su svi oni koji su poginuli mladi, nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih
smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kome po nuždi živimo.

*

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.

*

U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali
onaj ko je opterećen osetljivom savešću, gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa
ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da piše, ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi
i rđavo o drugima, ko nije brz na poricanju ni vešt i drzak u tvrđenju, koga mašta vodi i
zavodi na dokone puteve, ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima - taj je osuđen
unapred i izgubljen sigurno.

*

Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje, pa
ogorčenje, pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. To osećanje je dobro i korisno
dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka, ali onog dana kad u toj borbi
pobedimo, ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.

*

Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) gubav čovek je bivao
isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika; posuo
bi mu čelo zemljom i rekao: „Prijatelju, to ti je znak da si umro za svet, ali si se rodio u
Gospodu; zato budi strpljiv. Ti sada patiš“, govorio mu je dalje sveštenik, „ali ćeš doći u
raj, gde nema bolesti, gde su svi čisti i beli, bez smrada i ljage, sjajniji od sunca; a u raj
ćeš stići ako budeš Bogu po volji. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. Ti se od svojih rastaješ
samo telom, a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svim njenim molitvama,
kao da si sa njima. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi.“

*

Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može
da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo, ili bar važnosti koju joj dajemo
u našem životu i našim interesima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma
iz kojih obzira stalo, mi smo obično tačni. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su po prirodi
svojoj netačni, tj. koji boluju od hroničnog neosećanja vremena. Kod njih sve dobre
namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na
svoju štetu.

*