Page 201 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Prva ekipa. Mladići koji igraju igru, nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov
protivnik postigne što manje. Pri tom cela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za celo
vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. I ma koliko da su predani igri, oni u svakom trenutku
postoje kao ljudi, odvojeno od uspeha i neuspeha. Druga ekipa. Sve se gubi u razgranatoj
i dobro izgrađenoj specijalizaciji. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru, ne u
košarku, nego u koš, u pogodak, u bezobziran, go uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki
smisao, jer proguta čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega.

Ovo važi za svaki sport, pa i za svako ljudsko delanje uopšte.

*

Majski dan, sav zelen i zlatan, svež i radostan. Mnogo ljudi, razgovora i osmejaka.
Radosti, izgleda, kraja nema. A predveče, u sumračan čas, useliše se odnekud nečiji jad i
nečije stradanje u mene, i ja počeh da živim životom drugog čoveka koji je viši i bolji od
mene, jedan od onih što nisu imali uspeha u životu ni sreće sa ljudima, i što su skupo i
teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što su, uprkos ljudima i toku stvari
oko sebe. - I sve se u meni izmeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja
mi je po svom poreklu tuđa, a samo po svojim posledicama potpuno moja. I utoliko teža
što je nevidljiva i nepriznavana.

75
Nisu uvek laki ni prijatni putevi na koje nas odvodi naša mašta.

*

Čitali su zajedno iz velike knjige. Tekst je govorio o nekim ljudskim ljubavima i sukobima,
bitkama i porazima od pre dve hiljade godina, o rastancima bez suza i reči, bez nade na
viđenje. Žena je zaćutala i sve više zakretala lice u stranu. On se odmah pokaja što je
otvorio tu knjigu i na tom mestu. Po naglom pokretu vrata i glave, on poznade da će žena
zaplakati. Tada je ona brzo zakrenula glavu, ali ipak je jedna krupna suza pala na stranicu
otvorene knjige. Ona je sve više obarala i sve više zakretala glavu. On je ćutao u teškoj
neprilici i zbunjen, i sa nelagodnošću i nekim tupim čuđenjem gledao u onu krupnu, bistru
i sjajem prožetu suzu na štampanoj hartiji. Suza je polako klizila niz nagnutu stranicu, i
slova koja su bila ispod nje videla su se uveličana kao pod lupom.

Za scenario.

*

U jednom od boljih beogradskih restorana ima „šef sale“, školovan, predratni kelner. On
zna engleski, nemački, italijanski i dočekuje strance ljubazno, upotrebljavajući i
zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. On je prema njima u isto vreme i
ropski ponizan i preterano intiman, i nametljiv i dosadan. Ali kad govori srpski, sa
domaćim gostima, on je krt, često i grub, i prosto ne ume da bude ljubazan, a kad govori
sa mlađim osobljem, on se obrecava, preti i gadno psuje. On, čini mi se, misli da se
ljubazan i ne može biti na našem jeziku, da su ljubaznost i čovečno ophođenje osobine
stranih ljudi i tuđih jezika.

U velikom birou za propagandu turizma koji se i zove „Turist“ piše na vratima: „Fermez la
76
porte, s. v. p. - Bitte die Tiire zu schliessen! - Zatvaraj vrata!“