Page 199 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 199
- E, pa sada valja da terate, štono se kaže, „do praseta'.
- Moraćemo.
- Ako se drugarica složi!?
- A, nema šta, to se zna!
Žena se smeška i ćuti.
*
Na aerodromu u Beogradu postoji nešto što se zove „uslovni putnik“. (To je onaj koji, kad
su sva mesta zauzeta, pođe na sreću na aerodrom, pa ako se slučajno desi da neko od
putnika ne dođe do polaska aviona, zauzima njegovo mesto.)
Čujem kako službenik objavljuje preko zvučnika:
- Pažnja! Umoljava se uslovni putnik za Sarajevo da se javi na šalter br. 2.
*
Razgovori na periferiji Sarajeva.
Poslepodne nekako otegnuto i bezvoljno. I zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i
dosade. Na posrnulu ogradu starinskog groblja naslonio se stariji, slab čovek. Nedaleko
od njega, na sredini strme, izlokane ulice nekoliko dečaka. Zastali kao četica u pohodu,
prepiru se glasno, a niko nikog ne sluša i ne čuje, jer je kod njih sve samo igra koja ima
svoj smisao u samoj sebi, a ne u onom što se kaže ili učini. Jedan od njih drži visoko, kao
zastavu, račvast prut na kome visi ubijen slepić.
Čovek pored ograde gleda dugo dečiju igru. Kad se malo utišaju, on im kaže slabim ali
prekornim glasom da je slepić bezazlena, čak možda i korisna životinja koju ne treba
ubijati. Nastaje potpuna tišina među dečacima. Onaj što drži prut sa slepićem najviše je
zbunjen. Stoji oborenih očiju i malko spuštene ruke. Pa ipak, on prvi nalazi reči, jedno
otegnuto i prkosno:
- Štooo?
- Pa tako, grehota je; on nije zmija.
- A... što onda liči na zmiju? - kaže dečak sa kolebanjem u glasu.
Odmah mu priskače u pomoć drugi dečak, malen i drzak.
- Što ne liči na... na...?
Nije umeo da kaže na što i zaćutao je, ali se odmah javi treći, podrugljivo, veselo:
- Što ne liči na... mačku?
