Page 197 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 197
U restoranu. Slušam kako se jedan čovek sa primetnim engleskim naglaskom, malo
nastran po izgledu i sigurno pijan, objašnjava s kelnerom.
- Nemate pravo, gospodine, da me grdite - kaže kelner sa hladnom bezobzirnošću za koju
samo na francuskom može da se nađe učtiv oblik.
- A imam pravo da vam dajem bakšiš?
- Bakšiš je zato što vas služim - kaže kelner mirno.
- Jeste, deset posto je za to, ali ja vama dajem dvadeset, i više.
- Dajete, i ja sam vam zahvalan, ali ne pristajem ni po koju cenu da me grdite.
71
- E, onda - kaže gost tako mirno da je već čudno - onda moram da promenim restoran.
*
To je bio jedan od onih ljudi koji mnogo revnosnije zagledaju šta ima u tuđem loncu nego
što brinu da njihov ne bude prazan.
*
Jeste, tačno je da je to bio sujetan čovek. Moglo bi se reči čak i to da je sujeta bila glavni
pokretač većine njegovih odluka i postupaka i celokupnog njegovog držanja u društvu u
kome je živeo. I prema tome bi osuda toga čoveka kao sujetnog, a to znači nižeg i
slabijeg bića, bila prava i osnovana. Da, bila bi kad ne bi bilo i ovde, kao kod svih suđenja
i osuda - olakšavajućih okolnosti. A olakšavajuća okolnost je ovde takva i tolika da iz
osnova menja i našu osudu i lik toga čoveka u našim očima.
Taj čovek je, po nekoj organskoj zaslepljenosti kojom je bio udaren, nepotpuna i bedna
zadovoljenja svojih sujeta plaćao nesrazmerno skupo, najboljim i najplemenitijim delom
sebe. I kad dobro uočimo tu njegovu zaslepljnost i tačno procenimo tešku samoobmanu
čija je bio stalna žrtva, mi vidimo da je osuda nepravedna i neosnovana, da toga čoveka
treba žaliti a ne osuditi, da stojimo pred teškim nesporazumom i tragičnom zabludom
čitavog jednog života.
*
Kišni dani u potpunoj samoći. Osvane sunčano jutro, ali odjednom stane da se koleba i
mrači i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nađe se pod oblačnim zvonom iz kojeg
naizmenično čas pada gusta kiša, čas prosijava sunce.
Tako se igram žmurke sa neuračunljivim kvarnerskim pljuskovima. Čas prevarim ja njih,
čas oni mene. Kad uspem da promaknem kroz zatišje između dva luda pljuska,
osmehnem se tiho i neprimetno. A kad pljusak prevari mene, onda nastane veseo grohot
krupnih kapi po širokom lišću i limenim krovovima. Tada bežim pod prvu kapiju ili gusto
drvo. A dok trčim put skloništa, pljusak se smeje meni, i to glasno i nepoštedno. Tako se
varakamo i nadmudrujemo po vas dan. I tako se ja, iako sam potpuno sam, i nasmejem,
što je veliko zadovoljstvo, i imam iluziju da sam zasmejao drugog, što je još veće. I tako
talasi neistrošenog i nezadovoljenog smeha, koji su nagomilani u meni, nađu neki ma i
