Page 208 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 208
je druženje s tim ljudima često za njega jedini spas. Jer, kad stane tako da pada poneko
veče, sa prolaznim ali teškim osećanjem potpune izgubljenosti i bezizlaznosti, on se hvata
za te ljude i njihova pričanja, i drži se dok ne naiđe bolji trenutak u kome nađe snage i
prisebnosti da nekako izroni i stane na svoje noge i postane opet ono što je.
Otud osećanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema tim ljudima.
*
U svakoj bosanskoj varoši, i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na jednu stranu, ima
uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na svom raspoloženju kao senku.
Ti su gradovi većinom nastajali u vremenima u kojima je svako naselje, zbog odbrane i
bezbednosti, moralo posredno ili neposredno da se naslanja na neku uzvisinu. Vremena
su se izmenila i ti razlozi su otpali, ali blizina onog brda koje se nadnelo nad kasabu
govori još i sada o brizi, oprezu i strahovanjima davno nestalih naraštaja. Otud
neodređeno osećanje potištenosti.
*
77
Ja volim more, ali more, izgleda, ne voli više mene kao nekad.
*
Oko 1900. godine. „U Jajcu dolazi jedan radnik u fabriku da pita za posao i pita pošto će
mu biti nadnica. Kada mu je odgovoreno da će biti šest seksera, on je odgovorio: „Neka
bude jedna kruna, da mi je lakše računati.“
(Iz diskusije VII sindikalnog kongresa
Glavnog radničkog saveza BiH str. 6, 1913)
*
Živeo sam mirno i lepo kao malo kad, u novom kraju, među nepoznatim ljudima, među
cvećem, na suncu i vazduhu. Sve je preda mnom izgledalo otvoreno, ravno i svetlo.
Odjednom - četrnaestog dana, usred suncem obasjane bašte - osetih da život kojim živim
nije moj, da su mir, lepota i bogatstvo ovog kraja za mene isto kao da i ne postoje, da ih
gledam samo, ali da ne živim njima ni u njima.
Dođoh sam sebi kao čovek koji je, neobavešten i nepozvan, ušao na neku svečanost sa
koje će ga pre ili posle oterati, ako niko drugi a ono njegov rođeni stid.
Osećaj sličan noćnim gušenjima, kad čovek sniva da se provlači između nekih zidova,
kroz pukotinu ne širu od podlanice, oseća kako mu nestaje daha, kako bi hteo da udahne
ali ne može, i pri tom misli kako se treba strpiti, ne pomišljati na vazduh i disanje za koji
trenutak, i proći i kroz tako neverovatno težak prolaz, jer su i drugi već tuda prošli.
Naravno da sam već sutradan otputovao.
*
