Page 211 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Izgleda da izludele ptice biju kamenim kljunovima u neku tanku ploču od nepoznatog
metala, obešenu u nevidljivim visinama.

Otpočinjao je neki dan bez imena, prosta kriška tmule i mlečne svetlosti, isečena iz kruga
sunčeva sjaja. Očigledno, sa njim se budila i moja svest i ja sam bio osuđen da ga
primim, i da živim kao svoj život sve ono što on donese od jutarnjeg do večernjeg mraka.

Počinjao je stvarni život, u to nije moglo biti sumnje, a izgledalo je kao da bi svakog trena
mogla izići „aždaja iz mora“, kao u pričama.

*

Jedan Beograđanin, za dečaka od šest godina, koji je za svoj uzrast neobično pametan:

- Ovaj se rodio sa malom maturom!

*

Na dva načina stare žene iz naših građanskih krugova, činovničke ili trgovačke kćeri ili
supruge, koje su ponešto čitale i nešto sveta videle. (Taj proces njihovog starenja vrši se
negde izmedu četrdesete i pedesete godine.)

Jedne posle prvih oštrih kriza u duhu i telu, steknu odjednom neko šiparičko cvrkutanje u
govoru i živost u pokretima, a na licu ljubazan, pomalo tužan i bojažljiv osmejak kojim
mašu i lepršaju i kad treba i kad ne treba. Tim osmejkom kao da hoće da kažu
sabesedniku i sebi samoj u njegovim očima: „Oh, ne, ne boli to i nije strašno kao što se
misli i ponekad govori! Uostalom, nije ni važno! Ima sreće i zadovoljstva i bez toga. Bože
moj, toliko drugih zanimanja, briga, poslova i razonoda ima na svetu, a ljudi su tako dobri i
tako zanimljivi, stari, kao i mladi, svi, svi!“ One vole mlade parove, verenike, udavače i
bojažljive početnike u umetnosti. Pomažu snahe, zetove i unučad, i terorišu ih - koliko
mogu. Sklone su optimizmu i skladnim oblicima u svemu, a zaziru od svega što je grubo
iskreno, ironično ili lascivno i dvosmisleno. Vole da upotrebljavaju deminutive u govoru.

Tako povazdan. A uveče, kad ostanu same u svojoj sobi, one skidaju svoj dnevni osmejak
kao šminku, ali on se često, još pre nego što stignu da ga skinu, pretvara u grčevitu
grimasu plača bez suza.

Tako do pedesetih godina otprilike. A posle toga spada sa njih i onaj setno-veseli
osmejak, nestaje užurbanih pokreta i gukanja. Žena se pretvara, brzo i sve vidnije, u sitnu
staricu sa dobrim očima i finim osmejkom, u stvorenje dovoljno samom sebi i prijatno
svima oko sebe.

Druge dobijaju ćoškaste oblike, oštre crte lica, žutu i tvrdu kožu. Ne samo što same
nemaju osmejka na licu, nikad, nikad, nego ga brišu i sa drugih lica gde god se pojave.
One dobiju žmirkave oči i oštar pogled, tvrde pokrete i opore reči. Mrze sve što ima veze
sa maštom, igrom ili umetnošću, gledaju samo na spoljnu korist i formalni ugled, ali i to
kratko i nedosledno. Otrovane su nepoverenjem i njime truju život drugima, tonu u njemu
kao u mračnom bunaru bez dna. Strogo sude o svemu i svakom, ne praštaju nikom ništa.
Celo vreme reže na sve oko sebe, niko im nije dobar ni pošten, nikad im nije prijatno, ne
poštuju ništa, ne vole nikog. Za sve i za svakog nađu odbojnu ili pogrdnu reč, a tih reči
imaju toliko da bi im doteklo sve da žive i sto godina. Ali, na sreću, ne žive toliko.