Page 209 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Išli su često na Senu i šetali kejovima sa obe strane reke, i zastajali na mostovima koji se
jasno ogledaju u mirnoj vodi, tako da im sastavljeni lukovi sačinjavaju savršene elipse kod
kojih je gornja polovina stvarna a donja njen odsjaj u vodi. Zagledali su neupadljivo i
uzgred kroz otvorene prozore u prizemlju kuća. Tu su tonuli u sumrak ormani, slike i stari
predmeti porodičnog života, ili se pri već zapaljenoj svetlosti pušila zdela sa večerom na
stolu. Ćutljivi ljubavnici išli su sporo, ali sa ciljem u sebi.

Sve se smirivalo, glasovi, ljudi i predmeti. Širila se predvečernja tišina, kao na letnjim
proplancima kad život pokazuje svoju dobru stranu, a oni su tu tišinu brali kao planinsko
cveće, udisali je sa vazduhom, gazili po njoj, i prema njoj podešavali svoje držanje, svoj
glas, i svoje misli.

*

Gusta šuma kišne godine, u divljem kraju bez naselja i vidnih puteva ispunjava duboku
dolinu i penje se brdima do pod gole vrhove. Gusto zbijene mase tamnozelenih jela,
prošarane nepravilnim ostrvima belogorice. Kao da su reke rastopljenog metala, u raznim
nijansama zelene boje, puštene u tu dolinu, ispunile je, a zatim se stvrdnule na površini.

Strah od neprohodnosti i gluvog života koji ima lice smrti. Uhvaćen ljudski pogled luta tim
mrkim prostranstvom ispod sivog neba.

Tada se, negde u daljini, pojavio stub dima; sivomodrikast i tanak u početku, dizao se,
širio i pretvarao sve više u rastresit beo barjak nad mrtvom površinom šume. Čoveka
ispuni radost na taj prvi razumljiv znak u daljini. To nije više bezimeni život šume. To je
znak vatre raspirene čovekovim dahom u ritmu tople krvi, taj oganj u šumi, svesno
izazivan i sa ciljem pothranjivan. Neki čovek će se tamo najesti, ogrejati, odmoriti i poći
dalje za svojim ljudskim poslovima.

Ceo kraj je izmenio lice otkako se zakitio vitom perjanicom živog, kratkovekog dima. Od
toga oživeše i moje oči i sad mi misao ide za čovekom u šumi, nastojeći da nasluti njegov
cilj i otkrije krivudave puteve kojima gazi.

*

Kad u slovenačkoj šumi stane da pada kiša, to u početku izgleda kao nevina šala. Neko
zaliva ovu veliku zelenu baštu i, iz obesti, poškropi malo i vas. Ali dan prolazi i veče se
približava, a kiša ne prestaje. Stvar počinje da biva ozbiljna. Kiša je gotovo nevidljiva.
Laka i fina kao vilinski veo, a teška kao planina, neprimetno vas je odelila od sveta i
prikovala tu, gde je život moguć samo kad sunce sija. Da hoće bar da dode noć! Ali neće.
Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo - vreme za
kišu. Na mahove, kad malo ojača, čuje se posve tih romon, kao ono pucketanje koje
dolazi od jata skakavaca koji brste i uništavaju ceo jedan predeo. I odmah se javi pomisao
da ovo i nije kiša nego neka teška elementarna nesreća.

Tako vi sada živite izvan vremena, očajni, među zidovima od kiše protiv kojih se ne može
ništa, jer ne pružaju otpora i nemaju oblika, a zatvaraju bolje od svake tamnice.

Gluvo i nečujno pada, a vi se više ne sečate kad je počela i ne možete da zamislite da će
prestati. Gledate na sat, kuckate u barometar, a oni mehanički pokazuju neke cifre koje
vam ništa ne kazuju, jer su bez veze sa stvarnošću u vama i oko vas. Uplašeni,