Page 273 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Kako se sunce spušta, mene prolazi čudna jeza. Ne bojim se ja samrtnog trena koji me
čeka na kraju života, ni praznine koja zjapi iza njega, nego ovog večerašnjeg sumraka i
noći koja nailazi za njim, praćena nesanicom i nienim bezumno svirepim mučenjem.

*

Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja-košmara koji prate (i opterećuju) moj život od
detinjstva, postoji i jedan ovakav.

Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog
razreda sarajevske gimnazije dogovorili smo se da jedne nedelje, u proleće, odemo na
izlet u okolinu grada. Putovaćemo vozom. Spremili smo i potrebni novac. za podvoz i
trošak. Polazak voza - u sedam sati izjutra. Sastanak na železničkoj stanici pola sata
ranije. Mnogo sam se unapred radovao tome izletu.

Sve je bilo spremno. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje
su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. Nešto zbog toga, a nešto zbog glupog
nesporazuma sa mojim ukućanima, ja sam sutradan prespavao vreme polaska. Kad sam
se probudio, bilo je sedam sati prošlo. U to vreme naš voz je već kretao, i moji drugovi s
njim, i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem.

U prvom trenutku nisam hteo da poverujem u stvarnost onog što mi se desilo. Zatim su
stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja, razočaranja, ogorčenja, gneva na sebe,
na ukućane, na svet u kome je takav nered mogućan. I iznad svega osećanje velikog
žaljenja zbog onog što je ludo i nepovratno izgubljeno, a što je trebalo da bude moje
uživanje i moja radost.

Sedeo sam neodeven na ivici postelje, kao ošamućen, a u meni su se živo ređale slike
radosne vožnje, šetnja i pesama u zelenilu. Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje;
dolazilo mi je da zaplačem, da vičem, da se bijem šakama u glavu, a uistini sam sedeo
suva oka, nem i nepomičan, ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti.
Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom, a ja nisam znao šta da počnem sa tim
dugim, unapred upropašćenim, osramoćenim vremenom.

Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu,
na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge, prevaren i nadigran
od vremena i događaja, sedi tako, ne preduzima ništa, ne kreće se, ne misli ni na što do
na svoj promašaj, sposoban jedino da se kaje i da pati, ne pokazujući to ničim i ne
kazujući nikom ništa.

*

Posle čuda i pokora u snu minule noći. Na drvenoj terasi, obrasloj ladoležom i drugim
cvećem i biljkama penjačicama. Negde ispod nogu mu šumi nevidljiva reka. Sunce je tek
krenulo vidikom U vazduhu lak pokret koji se još ne može nazvati vetrićem, ali koji
osvežava čoveka i bistri misli. Misli?

Izgleda neverovatno da se moglo desiti - pa ma i samo u snu - to što se sinoć u toj kući
dešavalo, a već potpuno nemoguće da je on bio taj koji je u svemu tako živo učestvovao.