Page 269 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 269

To poziva seljački glas spolja. Dućandžija ne okreće glave, ne pomiče se s mesta.


       - Ramo! - ponavlja glas, ali nešto tiše i manje odlučno.


       Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo.

       Tišina, a zatim isti glas, malo izmenjen:


       - Ramizaga!


       - Idi vidi šta hoće! - kaže Ramo svome šegrtu, ostajući na svom mestu, kao nepomičan
       trijumfator.


                                                            *

       Jak jugoistočni vetar, a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka.
       Gologlav, stojim na uzdignutom mestu. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu
       oko mojih nogu, ponekad me poškrope do temena. Sa šumom talasa meša se moćan
       grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju, pri svom dolasku i povratku, čas
       napred čas nazad.


       Vazduh je zasićen morskom prašinom koju udišem sa nasladom, što mogu dublje. Ovako
       bi se čovek mogao, možda, pretvoriti u morsku vodu, pa u jod, pa u nešto još jače i finije,
       što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. I tako sve dalje i
       više, do potpunog nepostojanja.


                                                            *


       Posle razgovora sa jednim starcem.


       Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu, oni se brane kako najbolje
       mogu od onoga od čega se odbraniti ne može. Između ostalog, oni postaju uredni, tačni i
       strogi, u svemu, prema sebi i prema drugima. Ne vole odlaganja, zadocnjavanja ni
       propuste. Bezbrižnost mladosti, koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove, cene ni
       obaveze, izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. A svako neodržavanje ili
       odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. Utvrđen red
       poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života, koji im
       inače izgleda sve više neusidren, nezaštićen, i sklon raspadanju i nestanku.


       Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne sme biti: da nešto može biti ili ne biti; njemu
       se čini da se život ne sme razbijati u parčad, nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu
       celinu, ako hoće uopšte da bude. Inače, inače, može se desiti, misli starac, da ga prva
       jača struja života odnese do đavola. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i
       strujica.

       A kad on kaže „odnese do đavola“, onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu
       sliku. Jednom je, stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu, gledao vojnika kako na niskoj
       terasi, naslonjen na železnu ogradu, čita pismo, kako ga zatim cepa na sitne komadiće i
       ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice, koji te komadiće hartije veselo odnosi, i
       gubi se u rešetkama kanala, zajedno sa njima.
   264   265   266   267   268   269   270   271   272   273   274