Page 272 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Unezveren, znojan, kratka daha i pomućene misli, budiš se usred noći, pribireš se, pa
opet gubiš, tako po nekoliko puta dolaziš k sebi i sam ne znaš koji je od tih nekoliko „ja“
stvarno - ti.

Uzalud nastojiš da sabereš sitnu parčad razbijenog sveta i da sklopiš ponovo neku
stvarnost u kojoj se može živeti. Sve što jeste: činjenica, ličnost, datum - nepodnošljivo je,
a od haosa se gubi dah i tle pod nogama. Nema te uopšte. Za šta da se prihvatiš i gde da
se skloniš? Kako da prebrodiš taj trenutak koji si već počeo da živiš, a da on ne bude i
tvoj poslednji?

*

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori,
a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi
obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da
ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi
imao prilike da učiš one škole koje je on učio. Malen i siromašan duhom i dotada, osećaš
se još manjim i siromašnijim.

*

Topčiderski park, jednostavno ali lepo uređen, ima dobre veze sa gradom, cvetne leje,
gustu, bujnu travu i velika, senovita drveta, i nikad, ni praznikom, nije u njemu suviše
sveta. Samo, nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosfera mrtvila i zatišja, ali
nekog zatišja koje nema pravo na to ime, jer mu ništa nije prethodilo, a za njim ne dolazi
nikakav znak života ni pokreta. Nešto gluvo i pritajeno.

Tu možete dugo sedeti na osunčanoj klupi, u negovanom zelenilu, a da ne čujete ptičji
cvrkut, da ne ugledate leptira u vazduhu, ni mrava ni guštera pored nogu, i da se ne
obradujete prolazniku.

Mesto pod senkom u svako doba dana i godine.

*

Kakve su to potrebe, kakve želje, kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčicu da
trče za loptom, da je sustižu, dalje bacaju, i ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako
igraju košarku, odbojku ili rukomet, meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre.
Hvatajući ili bacajući loptu, čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava, biva
drukčiji, lakši i lepši, prevazilazi sebe, približava se bestežinskom stanju i visinskom letu,
trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim.

*

Ovako potišten i kratkovečan, ja bih se osećao srećnim i besmrtnim kad bih znao da tela
kao što je vaše ne propadaju. Da bih se utešio, ja kažem sebi da raste drugo, sa istom
sumom novih i potpuno istih slasti. Ali pomisao da između venjenja jednog i dozrevanja
drugog tela može biti razmaka, pa ma samo za sekund jedan, dovodi me do očajanja. Taj
nemerljivo mali hiatus vremena ima za mene večnost i beskrajnost hrišćanskog pakla. Isti
takav užas izaziva u meni pomisao da bih u tom potpuno istovetnom telu, u jednom
sekundu, po jednoj beskrajno sitnoj pojedinosti zvuka, linije ili mirisa, poznao da nije vaše.