Page 268 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Crna nit tišine teče i napreduje kao da će očvrsnuti i potrajati. Ali dečak se trza, i prekida
je naglo.

- Majko, zovu! Čuješ li? Zovu.

- Ne zovu, sine; ja sam to. Spavaj!

Očigledimo, sna nema, i ne može ga biti, ako ne dođe odnekud kao čudo. U ženi se javlja
slaba i nejasna ali bolna želja da se nešto desi, na zemlji ili ma gde u crnom prostranstvu
između neba i zemlje, neki susret, reč jedna, osmejak, šta bilo, i da se to pretvori u malo
svetlosti, pa da prokine ovu tamu i obasja sve što sada skriva. To želi i jedino još po toj
želji, i po bolu koji ona zadaje, zna da je živa.

Mir i tama polako pune prostranu sobu i sve se više zbijaju u njoj. Izgleda da bi i san
mogao doći. Ali njega nema. Evo, opet se javlja dečak. Kao da nije ni spavao, on se naglo
diže, ispravlja se na dušeku i pita glasom od kojeg majku trnci podilaze:

- Ko to stoji pred vratima?

To pitanje nije prigušeno ni plačevno nego oštro i nestrpljivo, izgovoreno još dečačkim
glasom, ali tonom koji traži poslušnost i očekuje odgovor. To ne govori bolesni dečak
nego - muško, jedino muško iz ove kuće koja je sada bez domaćina. U tom glasu žena,
po nečem, čuje glas svog čoveka Muharema. Posle nepunih sedam godina zajedničkog
života, ovo im je prvi rastanak. Kao san izgledaju sada te godine. Sedam godina! Svako
jutro on odlazi u grad. Ona ga sa radosnim nestrpljenjem očekuje preko dana, a on,
vraćajući se pre mraka, obraduje celu kuću, i pticu u kavezu, a noću ispuni slašću njenu
postelju. Pri sećanju na njega htela bi da pomiluje dušek pod sobom, ali je mrak tako gust
i težak i njena nemoć tolika da joj se ruka gubi u praznini i tle ispod nje tone u bezdan.

- Ko je to?

Dečak ponavlja svoje pitanje. Trebalo bi odgovoriti nešto - ma šta - i sa dve bezazlene
reči razbiti njegova priviđenja i strahove, ali žena ne nalazi ni najobičniji izraz utehe, a i da
ga nađe, ne bi ga mogla izgovoriti od grča koji joj steže jezik u korenu i ledi lice u
nepokretnu grimasu.

Tako prolaze dugi minuti pete noći bez voljenog čoveka.

*

Gledajući jednog penzionera. Najgori od svih mogućih načina života, kad svaki pojedini
trenutak prolazi samo u očekivanju idućeg, a sam po sebi nijedan nema ni smisla ni
sadržine. Nepodnošljivo je to taloženje praznine i s vremenom postaje smrtonosno kao
nedostatak kiseonika. A ta smrt nastupa sporo.

*

Nekadašnji Višegrad. U svom širom otvorenom dućanu sedi Ramiz, zvani Ramo Svraka.
Pored njega stoji, na grudima skrštenih ruku, sitan šegrt.

- Ramo!