Page 30 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

mnogo i na kraju će skapati na raskršću kao prosjak, i biće sahranjen tu, pored druma,
kao razbojnik. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo, da nikad nije ni saznao šta je to
ljudski korak ni zemaljski put.

*

Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teško je, gotovo
nemoguće.

*

Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji, mi
učestvujemo u njihovom bolu, ali se naše saučešće i vremenski i po svom obliku retko
poklapa s njihovom potrebom za saučešćem. Samo u određenom društvu, sa izrađenim i
utvrđenim društvenim formama, u kom ljudi veruju u trajnost društva i vrednost tih formi,
može se tome saučešću dati oblik i ime, tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji
ga daju i oni kojima je namenjeno.

*

Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog
usavršavanja. Oni se više trude da umanje ugled protivnika, nego da podignu svoju
sopstvenu vrednost.

*

Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. Tu
smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju, pokaže na neku stvar u
izlogu i kaže tonom čoveka koji je rešen na sve:

- Uzimam ovo i plaćam koliko tražite.

A posle, kad je sve dockan, pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam
ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate.

*

Stariji ljudi imaju čudnu naviku i neiskorenljivu potrebu da svuda i svaki čas pominju svoje
ili tuđe godine, da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdišu
za ovom drugom. I to naročito kad razgovaraju sa mlađim od sebe. Oni kao da su mučeni
nekim osećanjem krivice koju bi hteli da sakriju o kojoj ne mogu da ne govore. I kao da od
mladih očekuju utešnu reč koja bi im rekla da nisu baš tako stari kao što to stariji misle, a
ako i jesu, da to nije tako strašno kao što izgleda. Ima nečeg jadnog i pomalo nedostojnog
u tome, i nadasve: smešnog i uzaludnog. Jer mladost ih sluša sa osmejkom, sluša ih i
čuje, ali ne razume. Kao da sluša dalek i potpuno nerazumljiv jezik. Samo se uzalud
ponižavaju i brukaju ti razgovorni starci. Uzdržati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno.
Ali možda je i to jedan od neizbežnih beda starenja.

*