Page 33 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 33
ljudi, pa i sami sebe. Ali ih ima mnogo više koji već na početku, života bedno propadaju,
16
skapavaju kao mušice.
*
Izgleda mi da se u izvesnim lekarima, i to u onim boljim, inteligentnijim, dešava čudan
proces. U stalnom dodiru s ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred
bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i steknu iskustvo i
veštinu u njihovom lečenju, ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki
smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti, žalbe i strahovanja. To je ono što ljudi
nazivaju lekarskim cinizmom.
*
Često mi se čini da je od svih naših ljudskih rđavih osobina najteže podnositi samovolju.
Lakše se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuračunljive ćudljivosti,
od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. Svaki se rđav nagon pre ili posle
zadovolji i smiri, a samovolja nas prati i goni stalno, susreće gde to ne očekujemo,
pogađa gde se ne nadamo, jer se ona ne zaustavlja ni pred čim. Samovoljni i osioni ljudi,
kakvih u nas ima dosta, u svakom vremenu i u svima redovima, nanose društvu više štete
nego pijanci, kradljivci ili ubojice. I plemenitija osećanja, kojih samovoljni ljudi nisu
potpuno lišeni, unapred su otvorena i obesnažena njihovom samovoljom koja može da
stvara samo nered i pustoš, u njima i oko njih.
*
Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u
mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći
ne može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja
dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na
površinu, osloboditi se.
To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za
život čula, za muku duha.
*
Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog
koji je prirodno hrabar. Možda i više.
*
Umesto nekadašnjeg: „Nikada više, nikad: da!“ - „Uvek, svakom i svuda: da!“ pa se onda
vidi da ni to ne može da bude, nego da je spas i rešenje u tom što postoji istovremeno
oboje, ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno, nego jedno u drugom, nerazdvojno
povezano u ovom našem ljudskom životu, koji nismo tražili ni stvorili mi, nego koji nam je
dat kao celina, svima, jedan i jedinstven.
*
