Page 306 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 306
sam da je ubijenom drozdu u ustima zastala smrekova boba koju je u tom trenutku hteo
da proguta. To je bio munjevito zaustavljen život.
Istog dana zatvorio sam svoju zlosrećnu pušku u orman. Tu je stajala godinama, dok je
nisam poklonio dečaku iz susedstva.
*
More je neverno tle, a lađa na moru privremena, za nevolju kuća, i nesigurna zaštita.
*
Ć. S. me teši, dobronamerno i diskretno, i kaže: „Uvek je najbolje onako kako jeste.“
*
Ne dolazi i neće doći. Ne znam zašto pogledam na sat. Nemogućno je da dođe. Od te
nemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. Tu je samo još u prošlosti. Bio bih
zaista potpun i pravi mrtvac da prošlost ne postoji.
Tako živim na ivici nepostojanja, to jest u prošlosti, i u pustinji mog punog saznanja da
ona ne dolazi, da ne može, da neće nikada doći.
To bi trebalo kazati kao pesmu koja bi ostala posle svega i umesto svega. Jedino, a ništa.
*
Vi tvrdite da sam plašljiv. Možda i jesam, možda je to bar delimično tačno. Vi to
zaključujete iz činjenice što vas izbegavam i sklanjam se kad god mogu. (Tako ptica beži
od čoveka, uvek nekoliko koraka dalje!) A niste se nikad upitali zašto je tako. Dovoljno
vam je bilo da to objasnite mojom plašljivošću. I tu ste stali. A u tom grešite.
*
Bele kože, od koje odudaraju crna kosa i crne oči. Lice prijatno nepravilno. U očima uvek
malko osmejka, a oko usta stalno se javlja, kao jedva primetljiv grč, neki napor. Izgleda
kao da će sad izgovoriti neku naročitu, umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko
njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. Izgleda tako: sada će, sad, ali ta reč ne
pada. Čovek govori dubokim, toplim glasom opšte stvari, običnim rečima, samo tu reč,
koju sve nagoveštava i svak očekuje, ne izgovara nikako. I nije je do kraja života
izgovorio.
Čudno izgleda taj učitelj K. Kao da su u radionici gde se ljudi prave počeli da mese ne
učitelja K. nego nešto drugo, pa stvar nije uspela, i onda se rešili da naprave šta bilo. I
evo - napravili učitelja K.
*
U Narodnom pozorištu. Daje se Šekspirov „Tit Andronik“. Engleska trupa.
Za vreme odmora sva je publika dole u foajeu. Predstava je ostavila dubok utisak na
gledaoce i svi oni govore samo o njoj. Ostao sam kraj garderobe na prvoj galeriji i,
