Page 311 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Usnio sam da spavam. Kao što ljudi u snu viđaju ono što žele i vole: ljubav, slavu,
bogatstvo, podvige, tako sam i ja sanjao da sam uspeo da zaspim i da spavam slatko i
duboko zdravim tvrdim snom kakav ne pamtim. Snivao sam i buđenje iz toga sna: kako
mirnim, snažnim korakom idem u susret danu, kao odmoran čovek koji svoje snage drži u
ruci, a sve što mu se dešava raspoređuje pravilno u vremenu i prostoru; i osećam svoje
rođene oči, ispavane i vedre, kako i piju svetlost i same stvaraju dan.

Sve sam to snivao za onih nekoliko minuta primirja u borbi sa nesanicom, kroz tanki
dremež iz kojeg sam se brzo trgnuo na novo bdenje, do svitanja. Ali, evo i jutros, ja mogu,
čim sklopim oči, da izazovem u sebi neobičan ritam onih koraka kojima sam stupao u
noćašnjem snu, ispavan, miran, iznad svakog zla, iznad misli o sreći.

*

Čovek potone u nesanici kao u okeanu gustog i ustreptalog mraka, i samo je dahom kao
tankim koncem vezan za beli, nevidljivi svet.

Ne spavam, patim, ali dišem. Kao što ljudi misle, koračaju, govore, ja dišem, dišem
svesno, postojano, ne misleći ni na što drugo i u nemogućnosti da ma šta drugo uradim.
Na tankoj niti svoga daha, kao pauk, ja čekam jutro. I kako sunce sve jače i u sve širem
krugu obasjava svet, tako i ja bivam sve bogatiji i vedriji. A ponekad se, kraj otvorenog
prozora, moj ubrzan dah pretvara u nečujno radosno kliktanje, moja crna i gorka nesanica
u opojan zanos kakav daju samo čudesna spasenja ili neočekivana radosna viđenja posle
dugih, beznadnih rastanaka.

*

Drevne, osnovne čovečanske misli kao nevidljive planine u tami. Blokovi od misli
postavljaju se pred usplahirenu svest i ona ih snagom svoje nesanice odnosi ili rastvara;
ne rešava, ali briše. Samo jedna misao ne da se ničim oterati, zbrisati ni rešiti. To je
misao na sirotinju. Ona je budnija od nesanice i pred njom svaka patnja bledi i svaki napor
nemoćno zastaje. Crna udovička sirotinja koja je bolest tela i uzetost duha, koja nema
veze sa običnom nemaštinom ili sticanjem, od koje čovek obnevidi, zaluta, i poslednjim
snagama srlja, daleko od svih ljudskih puteva, u protivnom pravcu od svega onoga što
želi i što mu je potrebno. Dura paupertas, koja ne ume da primi i kojoj svet ne može da
pruži ni pomogne, koja se uljuljkuje i uspavljuje jedino svojim rođenim lelekom, nema dela
u harmoniji sveta i završava jedino smrću. Ako i tu zaista završava.

Tako jasno vidim i snažno osećam tu nerazumljivu kaznu koju zovu sirotinjom da mi se
čini kao da nikad nisam ni pokušavao da zaspem ni patio od nesanice, nego da oduvek
ovako ležim i mučim se uzaludno da mišlju doprem do samog izvora sirotinje.

*

Nema tako lude i neosnovane nade koja se ne bi mogla roditi u mislima očajnog čoveka.
Videći sinoć da san ne dolazi i da ću veću polovinu noći morati provesti budan,
nepomičan i nesrećan, pomislio sam da ustanem i, odričući se potpuno sna i odmora, da
se prihvatim posla; da radim, kad već ne mogu da spavam; da od avetinjskih sati koji
nemaju mesta u ljudskoj raspodeli dana načinim plodno i korisno vreme koje će mi ostaviti
zdravo osećanje zadovoljstva posle svršenog rada.