Page 309 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Bol, strah i nesnalaženje. I pomisao da neću nikad naći sna, ni odmora, ni pravog mesta u
svetu.

*

Ako nekom srećom zaspim odmah, sa prvom toplinom postelje, probudi me moja
nesanica, kao nečija ruka, ubrzo posle ponoći, i onda nema više sna ni spasa od misli. -
Tek sa svetlošću dana, koja briše noćne misli, moje bdenje gubi jme nesanice i ja se
svrstavam sa ostalim ljudima i držim korak sa njima, samo što je meni potreban veći
napor, jer me kao nevidljive bukagije sputavaju sati noćne nesanice. I tako, posrćući u
sebi od umora minule noći i strepeći od pomisli na noć koja dolazi, krećem se, radim i
govorim, kao i svi ljudi oko mene.

*

I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam, nemih usta,
sklopljenih očiju, zapečaćenih ušiju, opuštenih mišića, u tami. Ali ne. Nikakav vašar,
nijedna crkva, nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi
trebalo spavati.

Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod, pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. Jedni prolaze,
neumoljivo polagano, i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne
žuri. Ide, ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio, prezreo, kojima sam
bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao.
Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. Oni koje sam obmanuo i izneverio
od straha, iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni rečima ni
pokretom, ali im sa lica ne slazi jedan osmejak, tih i lelujav, kao maska od svetlosti,
strašni osmejak od kojeg njima nije lakše, a moja muka biva veća.

Oni na čiju ljubav sam odgovorio sebičnim ćutanjem, porugom ili zaboravom, kreću se
mnogo brže, jer je ljubav strašna snaga koja nikad i nigde ne gubi svoju moć, kruže kao
planete i, kad prođu ispred mene, obasjani, zadrhte još jednom od udarca koji sam im
nekad zadao, i izgube se opet u tami, a ostavljeno mesto ustupe drugom. I u dalekoj
daljini, dokle pogled seže, u dnu vidika, na samim ivicama obzorja, polovinom lika na
zemlji a polovinom na nebu, sede prosjaci kojima nisam udelio. Da li stoga što je nebo
sumračno ili što je moj pogled mutan, ali mi se čini da ih ima toliko da ih nikad ne bih
mogao sve darivati i skinuti sa moga vidika, pa da se sav rasprodam ili da deset života
živim, radim i zarađujem.

Prisećam se i znam da je bilo i takvih koje sam u životu dobrim zadužio, koje sam
pomogao, pridigao i utešio, znam, ali njih nigde ne mogu da vidim i uzalud se naprežem
da im se setim lica i imena.

I tako, bez snage da se pravdam i branim i bez mogućnosti da ma šta popravim, gledam
bez prestanka i olakšanja groznu pozornicu pred sobom, čekajući da je dan prekrije belim
sjajem kao zavesom.

*

Sklopljenih očiju, zgrčenih nogu, prekrštenih ruku, ležim u noći bez zvuka.