Page 310 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Svako stanje u koje čovek može da dospe ima svoju patnju. I svako ima po jednu. Samo
nesanica ima dve, i to dve suprotne patnje koje bi u stvari trebalo da isključuju jedna
drugu. Najtanje i najneodređenije od svih stanja, nesanica, ima najtvrđe, dvostruke
temelje. I čovek koji nema više snage da bdi ni mogućnosti da zaspi nije pošteđen ni od
jedne nevolje koja na ljude može da naiđe. Tako on leži i čili kao mrtvac bez pokrova i u
isto vreme traži odgovora na sva pitanja kojima nas život pita i progoni. I go je i nemoćan,
a zna za bol velikih gubitaka. Bez igde ičega je, a oseća kako od njega stalno otiču krv,
ljubav, snaga i imetak sa svakim sekundom.

*

Ko još ne spava?

Pošto više nema sveta ni ljudi, stvari ni odnosa koji ih vežu i sačinjavaju ono čudno, tako
stvarno i tako varljivo tkivo koje se zove naš život, pošto je uzaludan svaki napor da
izazovem u sećanju ma šta od toga, ja se u budnoj svesti hvatam za misao na one koji u
istoj ovoj tami bdeju isto bdenje i čekaju na isti san, isto ovako uzaludno kao i ja.

Ova noć je naš svet, a nesanica naša vera, zavičaj i hleb. Ne znamo se, ne čujemo i ne
vidimo, ali imamo isto boravište koje je bez imena i lika, negde na polovini puta između
sveta živih i sveta pokojnika, oba podjednako blizu i daleko, da se ne mogu dozvati,
nazreti ni dokučiti.

Nismo vezani ničim do time što nismo vezani ni sa svetom živih ni usnulih ni mrtvih, ni
između sebe. Bez broja, bez lika, bez imena, bez odnosa, veza i zakona, mi smo samo
patnja, samo želja da se ne pati, i da se odoli ako mora da se pati.

A san ili buđenje rasturaju nas i brišu zauvek kao tajanstvenu i retku igru svetlosti i mraka
koju niko nije video i koja nije znala sebe, a koja se ponovno rađa svake noći.

*

Kad počnu letnje noći sa hladovinom koja dolazi iz daleka i donosi dah i značenje
nepoznatih krajeva, odjednom se proširi svet i ukaže se ne kao ono što jeste - jad i nemir
nego kao svirka i igra od kojih se gubi dah i svest.

Posle tolikih nesanica od bola, od gnušanja, od mučenja savesti, od straha od samoga
sebe, evo jedna nesanica od radosti, suviše velike i duge radosti, sa nemirnim srcem kao
bezobzirnim susedom.

Vasiona je od fine uzdrhtale materije. Nebo treperi od jedne frule i zemlja tutnji od kola
igrača. Borim se da me potpuno ne preovlada i ispuni zvuk, da ne izgubim svest i da me
ne ponese šumni okean kao more premorena plivača. Dobro je što svirka frule ima kratke
prekide i što u igri ima trenutaka zastoja u kojima igrači stanu, zamišljeni ne toliko o
pokretu koji će učiniti koliko o onome koji su pre toga učinili. U tim prekidima i zastojima
hvata se dah i tvrdo mesto pod nogom, da čovek ne presvisne i ne potone, nego da živi,
pa ma i kao plen zanosa i nesanice, i da sluša pisak frule i topot nogu, i da bdi mučen
radošću.

*